Taj čas plesa bio je kao i svaki drugi. Došla je sa ne puno volje, vidno okupljena problemima. Nije se smejala, nije uživala, oči su joj se caklile, ali od tuge, a na licu je bila vidna tuga. Pokreti su joj bili mehanički, bez emocija. Nije saradjivala sa ostalim učenicima, nije želela da susretne nečiji pogled ili da dotakne nečiju ruku. Sve je odradila sama, čak i ono što je trebalo u paru. Radila je samo svoj deo, kao da pored nje ima nekog na koga nije obraćala pažnju. Kako je vreme prolazilo želela je što pre da se završi čas, da navuče kapuljaču od jakne na glavu i što pre pobegne kući, pod topao tuš.

Ostalo je još jedno 10-ak minuta pred kraj, kada je uočila jednog čoveka u uglu. Gledao je samo u jednu tačku, verovatno na svojim cipelama, jer mu je pogled bio spušten i prazan. Povremeno bi podigao pogled, ali tada bi stavio ruku preko usta i duboko uzdisao. Taj čovek je bio otac najmladje učenice plesa. Kada bi ona pogledala u njega, on bi se lažno nasmejao i lagano tapšao. Srećno i uzbudjeno dete nije prepoznalo lažan osmeh i  zabrinutost, naravno..

I onda je shvatila..

Da taj čovek možda nema šta sutra tom detetu da postavi za ručak, možda treba da saopšti da joj je majka bolesna, možda je istekao rok za davne dugove, možda je upravo ostao bez posla..

U tom trenutku osetila je istovremeno olakšanje, ali i tugu. Tugu jer je očigledno taj čovek imao veliki problem, ali to joj je otvorilo oči. Njeni problemi, naspram njegovih, bili su beznačajni. To što je ona patila jer on nije došao na sastanak,  što “nema” šta da obuče za sutrašnju žurku, sada joj je izgledalo smešno. Poželela je da udarcem trgne samu sebe. Shvatila je koliko je, zapravo, bila srećna.

Zvonilo je i čas je bio gotov. Peškirom je obrisala znoj sa lica, presvukla se i sa osmehom se uputila ka izlasku iz učionice. Na vratima se susrela sa devojčicom, zagrlila je, poljubila i rekla “Vidimo se na sledećem času”, a ocu je uputila blagi osmeh podrške. Bila je sigurna da je on primio poruku ohrabrenja.

Ti si sve ono što mi je potrebno da jesi.

Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći. Prodje sve ispite.

Bio je zdrav k’o dren, pametan, pošten i hrabar, pogadjao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije…

Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.

“Zašto nećeš da potpišeš?”, upitaše ga.

“Ne umijem”, odgovori. “Nijesam pismen”.

“Kako, jadan, nijesi… pismen? Pa kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?”

I tako ga, i pored svega, ne primiše u žandare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim brodom ‘San Đovani di Mesina’ iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.

Kao što kaže stara poslovica: “Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.”

Posle mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Njujorku upisali novo ime O’Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman. Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini – uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju. Država Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.

Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice), iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći. Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.

I tako, dodje i dan da se njegova kompanija spoji sa “Standard Oil” kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!

“Zbog čega nećete da potpišete ugovor?”, upita ga zapanjeni advokat.

“Nijesam pismen”, odgovori on.

“Gospodine O’Brajen”, reče advokat, “vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete!”

“Postao bih žandar u Bileći”, odgovori Obrad.

Momo Kapor

Pokušaj unazad dane da brojiš, pokušaj unazad sate da brojiš.
U svaki kutak života zađi, i sve propušteno ponovo nadji.

Molim za Sunce u tvojim očima,
za dodir koji budi treptaj života,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruže ne uvenu kao sećanja,
da nijednu suzu ne puste više.
Molim za tvoje reči satkane od želje, 
Za naše duše obojene tugom.

Molim da samoća ne boli vise, 
da dodješ u moj svet, 
da svaka nada postane stvarnost, 
da svaki tren sa tobom bude večnost.

Molim da tvoje ruke, 
Otope led moga života, 
da vreme izbriše boli, 
da srce zakuca još jače.

Molim da ne živim od sećanja koja se gase, 
Da nikada – postane ZAUVEK. 
Molim, molim za LJUBAV.

Vesna Parun

Drugi put za redom telefon ćuti na ovaj dan. U kući je neprijatna tišina, gutaju se knedle, a pogled spušta. Nema više svečanog ručka, čestitki i želja. Ostala je samo praznina. Ta ista praznina se drugim danima ispuni – obavezama, svakodnevnicom, brigama, radostima. Ali, postoje dani kada se ta praznina produbi, javi se osećaj tuge i krivice  što se živi sa tom tugom, što se srasta sa bolom. U pravu su kada kažu da nikad ne prihvatiš odlazak voljene osobe, samo se navikneš na bol. Upravo na ovaj dan ta ista navika zaboli. Upravo na ovaj dan najviše fale mane, vrline, poroci.. Tada se naprežeš da se prisetiš mirisa, dodira, poljupca, zagrljaja. Pa i svadja, prepirki, ćutanja. Ali, uzalud. Sve je to sada tako daleko, ali opet i tako blizu, jer je u meni, to je ono što niko nikada neće moći da mi oduzme.

I nije samo tuga tu, tu je i gorčina jer i dalje verujem da nije trebalo ovako da bude. Na neka pitanja nikada neću naći odgovore jer ih nema. I kao zaglavljena u nekom prolazu, ćutim, gutam i čekam da prodje ovaj dan. A najradije bih vrištala da me čuju oni što misle da je tako trebalo da bude.

Svet je u rukama onih koji imaju hrabrosti da sanjaju i da žive svoje snove.

Želim da ga na tren, samo jedan tren, ceo svet vidi mojim očima. Da svi vide koliko je poseban. Želim da ga razumeju kao što ga ja razumem, da ga čuvaju kao što ga ja čuvam. Ne plašim se za sebe, mene brine kako će se on snaći u surovom svetu punom zlih ljudi, ako ja ne budem pored njega.

Ne guše me moje suze, ali zbog njegovih probada u grudima.
Ne čujem svoje jecaje, a njegovi bude iz sna jer su kao krici iz pakla.
Moji porazi su podnošljivi, ali od njegovih ne umem da se oporavim.
Moje rane zaceljuju, a na njegovim i so peče.
I sve bih dala za njegov osmeh, sreću, njegov mir.
Ne žalim dane, godine, ne žalim snove. Ne žalim ništa. Ne tražim ništa.

Samo da ga na tren, samo jedan tren, ceo svet vidi mojim očima.

‎”Neshvatljiv je”, govorila je sebi, “tuđ i hladan, sebičan, čudljiv i sračunat, ali možda su svi izuzetni muškarci takvi”. Svakako, sve ovo više liči na patnju nego na ljubav. Po tome se savijala u sebi i lomila u najdubljoj dubini svojoj, osećala je da sav teret ljubavi, koju je on izazvao, leži na njoj, a da se on gubi negde u magli i daljini koju ona ne sme da nazove pravim imenom. Jer, zaljubljena žena, i kad je potpuno razočarana, voli svoju ljubav kao nesuđeno dete..

Ivo Andrić – Na Drini ćuprija.