Razmišljam nešto.. Da li čovek može da napravi listu svojih prioriteta? Da li može da razdvoji i da strukturira osobe, emocije, dogadjaje po jačini, važnosti? Može li? Ne može. MORA!

I to ovako: na 1. mestu ste vi, na 2. mestu vi, na 3. mestu vi, pa TEK ONDA svi ostali. Znam da ovo zvuči sebično, i da ljudi koji me poznaju ne bi verovali da ja ovo pišem, ali kada shvatite tu činjenicu, biće vam lakše. Niko na ovom svetu ne treba da vam bude važniji od vas samih. Ok, već čujem pitanja: “A moj dečko/devojka, brat/sestra, roditelji, prijatelji, moj pas, moja mačka, šta sa njima?”

Da biste pomogli svima njima, da bi oni uživali u vašem društvu, morate VI da budete dobro. Tako da se vraćamo na početak, na prvom mestu ste vi. Morate da se čuvate, pazite, ne smete da dovodite svoje zdravlje, svoj život u opasnost ni zbog čega, ni zbog koga. To je smešno, to je glupo. Čovek nije rodjen da bi bio sam, slažem se, ali čovek MORA da bude pomalo hedonista, pomalo sebičan da bi bio srećan, zdrav.

Zašto sve ovo pišem i apelujem na vas? Zato što ja nisam bila svesna toga, skoro su mi otvorili oči. I to oni od kojih sam to najmanje očekivala. Nisam shvatala, nisam razumela kako sve to funkcioniše, živela sam u uverenju da je čovek stvoren da bi pomagao drugima, doduše, tog uverenja se nisam u potpunosti odrekla, ali samo dajem više prostora, odušaka sebi. Zaslužila sam to, znam da jesam. Svako to zaslužuje. Niko ne treba da bude nečija marioneta, nečija igračka.  Jer znate dokle će sve to dovesti? Evo do ovoga, poslušajte, možda bolje shvatite šta sam htela da kažem.

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge
uvek drugačije istovetne.

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska prica postaje stvarnost, a ono sto je natprirodno postaje obično.

Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi.

Njima nije potreban nikakav napor da pobede dogadjaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni!

Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

Gi De Mopasan

Jedna žena se danas probudila sa neverovatnim bolom. Dovukla se do kupatila, svukla njegove stvari i ušla pod tuš. Odvrnula je vodu, ne gledajući da li je topla ili hladna i žmurila. Prvo je želela da ohladi glavu ledenom vodom, mislila je da će joj to pomoći, ali suze na licu bi se zaledile; dovoljno hladne su bile njegove reči od prošle noći, pa je ipak odvrnula vruću. Mislila je da će tako ubiti svaki njegov trag, na telu i u duši. Tiho je jecala, a vrela vazdušna para je samo pojačavala atmosferu pakla u kome je bila. Oči su je pekle, ruke trnule, noge klecale.

Svaki pokret je bukvalno ubijao. Nije mogla da se pomeri, pa je samo pustila vodu da se sliva niz lice i telo, i nekoliko minuta tako provela, u stojećem položaju. Kada više nije mogla, zatvorila je vodu, izašla, obrisala se i ponovo navukla stvari, koje su polako gubile njegov miris. Na njenu žalost. Vratila se u krevet, zavukla pod ćebe i tresla. Plakala, jecala. Kad god bi otvorila oči soba bi se vrtela i osećala je jaku mučninu. Želela je da izgovori njegovo ime, ali vazduh je bio pretežak, kao olovo. Čekala je samo da je sve prodje, ali znala je da neće biti lako, ni brzo.

Slušala je kako sat na zidu otkucava i želela da vreme stane. Stane dok odboluje, imala je valjda, posle svega, prava bar na to?!

Tek kada možeš nesebično da pružaš sve od sebe i činiš nekog srećnim,
a pri tom ne tražiš ništa zauzvrat,
tek onda ćeš početi da vrediš.

Ja,
Rab Božji,
Srbin,
sa prosedom bradom
izjavljujem radovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko,
a ne niko i netko.
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše, poretko
i što se krstim ovako
s’ tri prsta!

Kriv sam što jesam,
a treba da nisam.
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu.
Kriv sam što se drznuh protiv krivde,
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom,
kriv sam što pevam
smejem se i psujem
(a ponekad i lajem)
kriv sam, i priznajem
da ne znam što znam, da znam što ne znam.

Kriv sam, i da završim
sa najvećom krivicom
(pre nego što se zacenim od smeha).
Kriv sam, tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac, i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju zemlju da kidiše.
Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše dive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo,
priznajem i to
za spas roda.
Ja više ne postojim
skinite me s’ liste
ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste,
a ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
a to je slika vaše svesti i podsvesti
To nisam ja, spolja
to ste vi – iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi Sunce k’o bulka raži.
Moji će potomci piti jed i čemer,
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju djedovinu.
Usud će ti ludačku košulju obući
i tek tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
istina i pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše odive
cvetaju lepe, jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši
ameri
koji Ti čereče sinove i kćeri?
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu.
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer ljudsko srce,
čudo nad čudima,
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne kuge -
već ropskog života i bolesti duge.
Smrt je česta pojava međ’ nama Srbima
kao što su proleće,
leto,
jesen,
zima
i nije strašnija
pogotovu danju
od suše,
poplave,
zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza!

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al’ ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem, umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su moga praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da vas gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica.
Samo požurite!
Što me pre razapnete,
pre ću vaskrsnuti!

Dobrica Erić

- Interpretaciju Ivane Žigon možete poslušati ovde -

* Napomena: Ovo nema nikakve veze sa politikom, Kosovom i sl.
Lično smatram da ova pesma može da dirne svakog čoveka, mene jeste, zahvaljujući interpretaciji moje drugarice.
Zato je sada delim sa vama.

Da li ti se dlanovi znoje, a srce ubrzano kuca, glas ti zastaje u grlu?
– To nije ljubav, to je DOPADANJE.

Ne možeš da skineš ruke ili pogled s njega?
– To nije ljubav, to je POŽUDA.

Ponosna si na njega i svima želiš da ga pokažeš?
– To nije ljubav, to je SREĆA.

Želiš ga jer znaš da je on tu?
– To nije ljubav, to je USAMLJENOST.

S njim si jer svi tako hoće?
– To nije ljubav, to je SAŽALJENJE.

S njim si jer te ljubi i drži za ruku?
– To nije ljubav, to je NESIGURNOST.

Da li si sa njim jer tvoje srce preskače čim ga pogledaš?
– To nije ljubav, to je STRAST.

Da li mu opraštaš greške zato što se brineš za njega?
– To nije ljubav, to je PRIJATELJSTVO.

Da li mu govoriš svakog dana da je on jedini na koga misliš?
– To nije ljubav, to je LAŽ.

Da li bi se odrekla svojih najdražih stvari samo zbog njega?
– To nije ljubav, to je VELIKODUŠNOST.

Da li te srce boli i sve se u tebi lomi kad je on tužan?
– DA, to je LJUBAV.

Da li te privlače drugi, a ipak ostaješ s nim bez trunke kajanja?
– DA, to je LJUBAV.

Da li prihvataš njegove greške samo zato što su deo njega?
– Da, to je LJUBAV.

Da li zaplačeš zbog njegovog bola, mada ga on dobro podnosi jer je jak?
– Da, to je LJUBAV.

Da li si sa njim zbog neshvatljive mešavine bola, sreće i uživanja?
– Da, to je LJUBAV.

Da li bi dala svoj život za njega?
– Da, to je LJUBAV.

Nadjeno na internetu.

Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga.
Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

Na današnji dan 1616. godine umrla su dva “besmrtna” književnika, Španac Migel de Servantes i Englez Vilijem Šekspir. 1995. godine ovaj dan je proglašen za Svetski dan knjige i autorskih prava.

Tema koju su UN odabrale za ovu godinu je “Knjige i prevodi”. U skladu sa temom, UNESKO je sproveo istraživanje koji su pisci najprevodjeniji na svetu:

1. Agata Kristi
2. Žil Vern
3. Vilijem Šekspir

Celu listu možete pogledati ovde.

Ovaj dan se proslavlja u više od sto zemalja širom planete na najrazličitije načine. A ovde možete pogledati kako će biti proslavljen u Beogradu.

Smatram da je ovaj dan izuzetno važan za one koji vole da čitaju i koji shvataju pravu vrednost bilo koje vrste književnosti. Svim tim ljudima čestitam ovaj praznik!

“Knjiga je vrednija od svih spomenika ukrašenih slikama, reljefom i duborezom,
jer ona sama gradi spomenike u srcu onoga koji je čita”.
Egipatski zapis

Izvor: www.b92.net

I, za kraj, šta čitamo ovih dana?