Објављено од стране: Milica | јун 22, 2010

Pustite me da sanjam. Ako je taj san moj život, ne budite me.


Da bi ostvarili svoje snove, moramo se najpre probuditi. Ali, ja ponekad ne želim da se budim. Volim da sanjam! Priznajem, sanjar sam. Sanjari su ljudi koji svoj put pronalaze samo pri mesečini, a to što zoru vide pre ostalih.. To im je kazna..

Često bežim u snove jer java nije ono što ja želim da bude. Znam, i ja ponekad pomislim da je to nezrelost i kukavičluk. Ali, volim taj drugi svet, tamo gde je sve moguće. Gde se stvari odvijaju baš onako kako ja želim. Gde nema bolesti, tuge, rata, mržnje, zlobe, sebičnosti.

Kada spavamo i sanjamo, naša podsvest se oslobadja i slike iz podsvesti se pretvaraju u san. U podsvesti mogu da budu i strahovi, zebnje.. Tako da snovi ne moraju uvek da budu lepi…

I baš zbog toga, snovi mogu da budu poučni i da imaju neko značenje. Pitanje je, koliko nas je spremno da se suoči sa time?

Još jedna stvar. Čudno je kako, kad sanjamo nešto lepo, san nam je uvek prekratak, a kad sanjamo nešto manje lepo, imamo osećaj da je san trajao čitavu večnost.. Ljudska psiha je čudna stvar. 🙂

Ipak, mislim da su snovi tu da bi nam olakšali preživljavanje. Jer da nije njih, gde bi bežali od stvarnosti? Gde bi se nalazio naš mali kutak gde bi smo sami sebi priznavali neke stvari?

Advertisements

Responses

  1. Sanjao sam san

    Inače moji snovi su uvijek nepovezani,totalno budalasti i brzo ih zaboravim,ali ovaj put sam zapamtio svaki detalj jer to prvi put da sam osjećao emocije u snu.
    Sanjam kako lutam po nekom ogoljenom kamenitom Svijetu.Vjetar je dizao prašinu sa oštrih kamenja i odnosio je u mračna prostarnstvu.Nešto taržim.Ničega nema,nigdje žive duše,samo zvjezdani svemir iznad mene i oštro kamenje koje mi je probadalo stopala.Hodam, hodam i tražim.Očisu me bolile od prašine koja mi je u očima,ali nesmijem da ih zatvorim,jer se bojim da će mi ono „nešto“ promaći. Unatoč svemu tome ja nastavih hodati i taržiti.Gledam u nebo nebili našao to,gore njgdje.Osjećam potrebu za tim „nečim“.Gledam gore.Zvjezde su me očarale svojom sjajem koji se polako gasi kao i moja nada da ću naći „ono“.Poslije nekog vremena sjedam na neki kamen koji je ličio na stepenice.Bile su ogromne.Jaka bol mi je razdirala stopala.Krvarila su.Okrenuo sam se sa malo nade da nađem „ono“.Moj pogled se uspinjao sa stepenicama.Ono što sam ugledao na vrhu stepenica mi je izazvalo radost i divljenje kakvu nikad nisam prije osjetio.Osjećao sam se kao malo dijete kad dobije omiljenu igračku.Uspio sam.Našao sam „ono“ što sam tražio.Zapravo ugledao sam planetu Zemlju,tako šarenu,njene prirodne boje su bije ljepše nego ikad.Bila je obasjana zvjezdanim sjajem,to je činilo kao da je iz bajke.Želio sam da sve vrijeme ovoga svijeta provedem tu, u toj ljepoti.Dok sam je gledao , ispružih desnu ruku i kažiprstom pokazah na Zemlju i rekoh :“Ovo je moja kuća“.Osjećao sam mir u duši koji nikad prije nisam osjetio,ni u snu,ni u javi.Bio sam spreman da se probudim,jer sam našao to što sam tražio.Ali nisam se morao probuditi,mogao sam ostati tu i uživati u svoj toj ljepoti.Odlučio sam da se vratim u moju skromnu sobicu.Probudio sam se sa velikim bolom u grlu,ali ponosan što sam stanovnik ovo planete Zemlje.

    P.S. Bio sam bolestan tada

    • Tada me jako bolilo grlo i imao sam upalu pluća 🙂


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: