„Lakše je nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav“ M. Selimović

Život jeste točak koji se neprestano vrti, zato ne trebamo da se čudimo ako pre ili kasnije predje preko nas. I to je normalno. Gazi nas jače ili blaže, češće ili redje. Medjutim, kao da nije dovoljno što nas život obara, pa nastavljamo da puzimo. Kuda ide ovaj svet? Da li je moguće da čovek može toliko nisko da padne? Moral, samopoštovanje, poštovanje, čast, gde je sve to nestalo?!  Želimo da nas neko poštuje, a da li mi poštujemo druge, ili još gore, da li poštujemo sebe?

„Obožavam svog dečka jer ima dobra kola, extra se oblači i pun je love, još je i stariji od mene, zna šta mi treba.“

„E uzela sam od drugarice 1000 din, treba mi za izlazak, neće da primeti, nije mi prvi put da tako ‘pozajmim’ od nje.“

„Keva me nije pustila da izadjem, ko je bre ona da mi se meša u život, pobećiću, čekaj me u isto vreme na istom mestu.“

I još milion primera kojih se užasavam. I mislim da je ovo samo najblaži nivo. Ko zna čega sve još ima? Ne želim ni da znam.. Ako su to ljudi, počeću više da volim životinje!

Što uspemo našom pameću,
pokvarimo našom ćudi,
a što uspemo našom dobrotom
upropastimo našim porocima,
i, najzad, što postignemo svojom mudrošcu,
izgubimo našim temperamentom.
Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti..