Život je čudo

Dok su mi kao maloj čitali bajke, verovala sam da je svet baš takav, kao u bajkama. Savršen, skrojen po svačijoj meri, da postoje i dobre i loše uloge, dobre i loše stvari, ali da dobre uvek pobedjuju. Onda sam rasla, i polako sebe razuveravala u tu činjenicu. Malo, po malo, i dovoljno da se zapitam da li dobro još uvek postoji, a kamoli da li pobedjuje? Naravno, odgovore sam pronalazila svuda, samo nisam umela da čitam znakove. Verovala sam da je dobro uvek sa srećnim krajem. A sada znam da je bolje i „bolan kraj, nego bol bez kraja“.

Dok se sećam, osećam se kao na talasima. Čas gore, bliže Suncu, čas dole, bliže dnu. I sve tako. Ali bitno je da nije ravna linija, da postoji nešto, da život teče, da se okreće. A ako se okreće kao točak, ne možemo stalno biti gore. Nekad će i da nas gazi.

A suze, smeh… Tako sam ja odgovorila na životne situacije. Tako sam ja dobila, izgubila. Tako sam ja naučila, tako sam se oblikovala, u ovo što jesam danas.

Trudim se da se ne pitam više. Da ne razmišljam. Samo da osećam.

Jer, na kraju krajeva, ispravno je jedino ono što nam srce šapne, sve ostalo je manje važno.