Објављено од стране: Milica | мај 25, 2011

Sećanja


Opet vetar nanosi sećanja,
davne tuge, davne boli,
nevešta šaputanja tvog,
na jastuku mom.

Opet nanosi dim, oholi,
pali stare žeravice,
davno snovima ugašene,
na zgarištu ljubavi naše.

Čak i ona dogorela sveća,
koja nije gorela godinama,
sama se na vetru pali,
koja je nasilno ugašena,
one noći, kada smo ostali sami.

Ti i ja,
sami sa sobom,
Ja i ti,
sami, bez nas.

Vetar nanosi sećanja,
pali onu zadnju sveću,
donosi duhove prošlosti,
seća na taj dan,
kada smo ostali sami,
i izgubljeni.

Maksim Gorki

Advertisements

Responses

  1. Tužno je biti sam i izgubljen, a ko to nije bar jednom doživeo?!
    Krasni stihovi!

    • Mislim da takav ne postoji!
      Ali i to je deo života. 🙂
      Da, prekrasni!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: