Објављено од стране: Milica | август 23, 2011

U glavi ili na javi?


Ta noć je bila tako gluva da je mogla da čuje sopstveno disanje. Ta soba je bila toliko hladna, da joj je sopstveni dah služio da se zagreje. Toliko je bilo mračno da nije znala da li trepće. Nije bilo razlike kada je žmurila i gledala. Stegla se, položila glavu na kolena, ćutala. Ničega nije bilo oko nje. Nije se micala neko vreme, dok nije osetila bol u ledjima. Spustila se na ledja, opružila i ležala. Počela je polako da oseća pojedine delove tela. Prste na nogama, kolena, čudnu toplinu oko stomaka, čak je mogla i usne da odvoji. Nešto je blicnulo. Neka neobična svetlost. Aha, trepnula je. Ali nije znala da li je svetlo bilo kada su oči bile otvorene ili zatvorene. Žmurila je opet neko vreme. Kada je otvorila oči, videla je siluetu i jako svetlo iza te osobe da ga u trenutku nije prepoznala.

A onda je u vazduhu osetila miris njegove kose, u mraku videla sjaj njegovih očiju, u tom gluvilu čula zvuk njegovih koraka, prepoznala njegovo disanje, njegovo kretanje. Kretao se tu ispred nje, prema njoj. Sada joj je sve bilo kristalno jasno. Došao je po nju. Spustio se da je podigne, uzeo je u naručje. Sada je osetila i miris njegove kože, njegov dodir na svojoj koži, njegov dah na svome licu. Podigao je, ustala je na noge. Krv joj je strujala celim telom. Počela je da oseća samu sebe. Nije mogla da oceni koliko dugo se nije pomerala, svaka kost je bila preteška. Ali mu se prepustila. Više je ništa nije bolelo kada je bila u njegovim rukama. Spustila je glavu na njegove grudi, a on je mazio po kosi. Krenule su joj suze, nije mogla više da ih zadrži. Osetila je takvo blaženstvo, a nije znala čime ga je zaslužila.

U toj istoj sobi ona više nije bila sama. On je bio tu. Nije znala koliko dugo je tu bio, kako je našao, kako je došao.. Htela je da ga pita toliko toga, neka najobičnija pitanja. Da li je dan ili noć? Koliko je sati? Koji je dan? Koji mesec? Koja godina? Koje godišnje doba? Ali se plašila.. Da bilo čime prekine taj momenat.. Želela je da ovo traje zauvek. Ništa joj drugo nije bilo potrebno.. Samo da je on tu.

Podigla je glavu prema njemu. Njegovo lice je bilo prelepo. Kao da je sam Bog bio u njemu. Nije želela da prestane da ga gleda. Nije želela da prestane da ga oseća. Krenuo je da je poljubi. Zažmurila je, a srce je želelo da joj iskoči iz grudi. Osetila je strah. Ali ubrzo je nestao. Njegove usne su bile na njenim i ništa više nije bilo važno. Taj trenutak je bio magija. Vreme je stalo. I onda..

Otvorila je oči. Opet je bila na podu, a ispred nje njega više nije bilo. Ničega više nije bilo osim tišine, hladnoće, mraka, a ni jedan deo tela više nije osećala, čak više nije čula ni otkucaj srca. Kao na početku. Sve je nestalo. Ništa joj nije bilo jasno. Prošlo je neko vreme dok je nešto nije trglo iz bunila. Osetila je nešto vruće na licu. Bila je to jedna jedina suza koja je tiho padala. Nije znala da li je to bila suza radosnica što je makar na sekund bio tu, ili ona suza izdajica, koja joj je govorila da je sve bilo samo u njenoj glavi. Da nikada niko nije došao po nju. Da je i dalje sama, negde izgubljena i da i dalje ne zna ko je i šta je. Jedino čega se još malo sećala kroz maglu bilo je njegovo lice. Ali i ono je bledelo i uskoro se izgubilo. Nestalo je sve. Poslednje što je čula bilo je kad je suza pala na pod.

Advertisements

Responses

  1. U glavi ili na javi? Hm… Iznenadila bi se kad bi znala koliko je mala razlika. A ako je bilo u glavi – sigurno će biti i na javi! 😉

    • Hehehe, zanimljivo.. 🙂 Ostavljamo mogućnost i toj opciji.. 😉

  2. Draga Milice, sve što sam u stanju da ti kažem u vezi sa ovom temom jeste da sam nekada ( posebno u tvojim godinama ) imala pregršt ovakvih slika i da sam odustala od njih. Počinila sam grešku. Ali! Tvoje vizualizacije nisu ništa drugo, do ono što ti vidiš svojim unutrašnjim okom. I zato, neguj ih i sebično čuvaj, i ne odustaj svojom voljom, jer zaista je tačno da naše misli proizvode i naše događaje.

    • Hvala Ivana na savetu.. Trudim se da ih negujem i čuvam, mada nije ni malo lako.. Ne znam kako, ni zašto, uvek se desi da nešto poremeti te moje slike iz glave.. Ali, polako.. Ima vremena.. Doćiće valjda vreme da se i te neke misli pretvore u dogadjaje.. 🙂


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: