Објављено од стране: Milica | фебруар 5, 2012

Za sve što dolazi, nedostaješ.


Drugi put za redom telefon ćuti na ovaj dan. U kući je neprijatna tišina, gutaju se knedle, a pogled spušta. Nema više svečanog ručka, čestitki i želja. Ostala je samo praznina. Ta ista praznina se drugim danima ispuni – obavezama, svakodnevnicom, brigama, radostima. Ali, postoje dani kada se ta praznina produbi, javi se osećaj tuge i krivice  što se živi sa tom tugom, što se srasta sa bolom. U pravu su kada kažu da nikad ne prihvatiš odlazak voljene osobe, samo se navikneš na bol. Upravo na ovaj dan ta ista navika zaboli. Upravo na ovaj dan najviše fale mane, vrline, poroci.. Tada se naprežeš da se prisetiš mirisa, dodira, poljupca, zagrljaja. Pa i svadja, prepirki, ćutanja. Ali, uzalud. Sve je to sada tako daleko, ali opet i tako blizu, jer je u meni, to je ono što niko nikada neće moći da mi oduzme.

I nije samo tuga tu, tu je i gorčina jer i dalje verujem da nije trebalo ovako da bude. Na neka pitanja nikada neću naći odgovore jer ih nema. I kao zaglavljena u nekom prolazu, ćutim, gutam i čekam da prodje ovaj dan. A najradije bih vrištala da me čuju oni što misle da je tako trebalo da bude.

Advertisements

Responses

  1. Čujem Tvoj vrisak, a ne verujem da je tako trebalo da bude.

    • Nije trebalo. Ali tako je kako je.

  2. uh….

  3. Da li je moralo?. Da li je sve kako pise ovde?. Koliko razloga postoji sto nije uspelo?. Koliko mi iz ove price uopste znamo?..

    • Pa, ja prva verujem da nije moralo, ali eto, desilo se.
      Postoji puno razloga i ne bi ni mogli da se navedu ovde..
      A koliko znate, pa možda dovoljno da razumete ono što sam napisala..

  4. Malo vere, malo hrabrosti, malo kukavicluka, pomesanog sa nestrpljenjem…
    Hrabrost, istrajnost, sve sto je sad i moglo da bude, pada kao zadnji sneg..
    Verujte bol ne srasta to je jednostavno bol on nije navika ja najbolje znam na njega se ne navikava, tuga, ona nije prolazna, to sto ste vi napisali, molila bih Vas da ubuduce postujete moju bol i tugu, ja sam ovde gubitnik…
    Moj zivot je sve samo ne bajka, tuga do tuge, bol do bola, steta sto to niste uspeli da shvatite.
    Zamolila bih Vas jos nemojte vise da me pratite i da lajkujete bilo koju moju pesmu, smatram da niste tu iskreni, da to radite, ali da Vam se ne svidjaju, to mi je i Vas tekst potvrdio.
    Ispostujete moj bol…
    Pozdrav

    • Ja sam Vas razumela, Vi mene niste. I ne razumem ko je komentarisao Vaš život i ko je dirao Vašu tugu i Vaš bol. Ja nisam i žao mi je ako ste to tako shvatili. Ali, u svakom slučaju, ne pratim Vas više i ispoštovaću sve što ste napisali.
      Pozdrav i Vama.

  5. E, to ne prihvatam… To da se naviknes na bol… Bol je zestok i traje… Ali nema navikavanja i nema predavanja… Isteracemo ga iz svih coskova srca i duse…Uvek ce ostati secanje, mozda i gorcina… Ali i to ce polako da bledi… Kada godine sve prekriju… Barem je tako kod nas koji smo pretrpeli… Kako je kod onih koji su sve to i uradili i osmislili… Hmmm… Neka oni o tome misle… Ja ne bih o tome razmisljao i ne bih se sa njima menjao… Mada… Nema tu osecanja odgovornosti… Takvi su ljudi…


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: