Za sve što dolazi, nedostaješ.

Drugi put za redom telefon ćuti na ovaj dan. U kući je neprijatna tišina, gutaju se knedle, a pogled spušta. Nema više svečanog ručka, čestitki i želja. Ostala je samo praznina. Ta ista praznina se drugim danima ispuni – obavezama, svakodnevnicom, brigama, radostima. Ali, postoje dani kada se ta praznina produbi, javi se osećaj tuge i krivice  što se živi sa tom tugom, što se srasta sa bolom. U pravu su kada kažu da nikad ne prihvatiš odlazak voljene osobe, samo se navikneš na bol. Upravo na ovaj dan ta ista navika zaboli. Upravo na ovaj dan najviše fale mane, vrline, poroci.. Tada se naprežeš da se prisetiš mirisa, dodira, poljupca, zagrljaja. Pa i svadja, prepirki, ćutanja. Ali, uzalud. Sve je to sada tako daleko, ali opet i tako blizu, jer je u meni, to je ono što niko nikada neće moći da mi oduzme.

I nije samo tuga tu, tu je i gorčina jer i dalje verujem da nije trebalo ovako da bude. Na neka pitanja nikada neću naći odgovore jer ih nema. I kao zaglavljena u nekom prolazu, ćutim, gutam i čekam da prodje ovaj dan. A najradije bih vrištala da me čuju oni što misle da je tako trebalo da bude.