Објављено од стране: Milica | фебруар 23, 2012

I onda je shvatila..


Taj čas plesa bio je kao i svaki drugi. Došla je sa ne puno volje, vidno okupljena problemima. Nije se smejala, nije uživala, oči su joj se caklile, ali od tuge, a na licu je bila vidna tuga. Pokreti su joj bili mehanički, bez emocija. Nije saradjivala sa ostalim učenicima, nije želela da susretne nečiji pogled ili da dotakne nečiju ruku. Sve je odradila sama, čak i ono što je trebalo u paru. Radila je samo svoj deo, kao da pored nje ima nekog na koga nije obraćala pažnju. Kako je vreme prolazilo želela je što pre da se završi čas, da navuče kapuljaču od jakne na glavu i što pre pobegne kući, pod topao tuš.

Ostalo je još jedno 10-ak minuta pred kraj, kada je uočila jednog čoveka u uglu. Gledao je samo u jednu tačku, verovatno na svojim cipelama, jer mu je pogled bio spušten i prazan. Povremeno bi podigao pogled, ali tada bi stavio ruku preko usta i duboko uzdisao. Taj čovek je bio otac najmladje učenice plesa. Kada bi ona pogledala u njega, on bi se lažno nasmejao i lagano tapšao. Srećno i uzbudjeno dete nije prepoznalo lažan osmeh i  zabrinutost, naravno..

I onda je shvatila..

Da taj čovek možda nema šta sutra tom detetu da postavi za ručak, možda treba da saopšti da joj je majka bolesna, možda je istekao rok za davne dugove, možda je upravo ostao bez posla..

U tom trenutku osetila je istovremeno olakšanje, ali i tugu. Tugu jer je očigledno taj čovek imao veliki problem, ali to joj je otvorilo oči. Njeni problemi, naspram njegovih, bili su beznačajni. To što je ona patila jer on nije došao na sastanak,  što „nema“ šta da obuče za sutrašnju žurku, sada joj je izgledalo smešno. Poželela je da udarcem trgne samu sebe. Shvatila je koliko je, zapravo, bila srećna.

Zvonilo je i čas je bio gotov. Peškirom je obrisala znoj sa lica, presvukla se i sa osmehom se uputila ka izlasku iz učionice. Na vratima se susrela sa devojčicom, zagrlila je, poljubila i rekla „Vidimo se na sledećem času“, a ocu je uputila blagi osmeh podrške. Bila je sigurna da je on primio poruku ohrabrenja.

Advertisements

Responses

  1. Svakome treba ta podrska ohrabrenja, ili sam ja u zabludi?.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: