Објављено од стране: Milica | март 17, 2012

Ne voli..


Ne voli rastanke. Ne voli duga pozdravljanja pred polazak. Ne voli tužne poglede i zamagljene oči. Ne voli one reči koje pružaju utehu samo par minuta, a posle ostane pustoš. Jer nema reči da tugu zbog njegovog odlaska spreči. Nema te šale koja će da ispuni prazninu. Nema tih očiju, tog osmeha, te ruke koja će joj pomoći kad on ode. Nema te muzike koja neće izgledati kao balada, tog filma koji neće biti tragedija.. I ako zna da će se vratiti, teško joj pada..

Ne može da ga dugo drži u naručju jer sa njim ode i jedan njen deo. I to ne mali deo. Tek kada ga ponovo bude zagrlila i kada pod svojim prstima bude osetila njegovu kožu, znaće da je potpuna. Sve u medjuvremenu je nužda, preživljavanje. Sve u medjuvremenu je vreme. Koje treba da prodje.

Zato se samo nasmeje, kratko ga zagrli i poljubi i poželi srećan put. I ne okreće se. Nikad se ne okreće da ga gleda dok odlazi. Jer joj posle ta slika ne da mira, sa tom slikom leže i budi se, pa joj previše nedostaje. Zato samo spušta glavu i zaustavlja dah dok se ceo svet u njoj ruši.

Advertisements

Responses

  1. Kao da si opisivala nekoga, moglo bi se pogadjati iz tri puta.
    Jedan bi bio dovoljan…………

  2. Pa ne mora neko da se poznaje, da bi to što piše i objavi bilo lepo. A ovaj tekst jeste lep, i iskren. Sviđa mi se.

  3. Kod mene te čeka mali izazov 😉

  4. Comi NICE 😀 I like it! 😉


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: