Објављено од стране: Milica | мај 16, 2012

Kad se svet sruši


Jedna žena se danas probudila sa neverovatnim bolom. Dovukla se do kupatila, svukla njegove stvari i ušla pod tuš. Odvrnula je vodu, ne gledajući da li je topla ili hladna i žmurila. Prvo je želela da ohladi glavu ledenom vodom, mislila je da će joj to pomoći, ali suze na licu bi se zaledile; dovoljno hladne su bile njegove reči od prošle noći, pa je ipak odvrnula vruću. Mislila je da će tako ubiti svaki njegov trag, na telu i u duši. Tiho je jecala, a vrela vazdušna para je samo pojačavala atmosferu pakla u kome je bila. Oči su je pekle, ruke trnule, noge klecale.

Svaki pokret je bukvalno ubijao. Nije mogla da se pomeri, pa je samo pustila vodu da se sliva niz lice i telo, i nekoliko minuta tako provela, u stojećem položaju. Kada više nije mogla, zatvorila je vodu, izašla, obrisala se i ponovo navukla stvari, koje su polako gubile njegov miris. Na njenu žalost. Vratila se u krevet, zavukla pod ćebe i tresla. Plakala, jecala. Kad god bi otvorila oči soba bi se vrtela i osećala je jaku mučninu. Želela je da izgovori njegovo ime, ali vazduh je bio pretežak, kao olovo. Čekala je samo da je sve prodje, ali znala je da neće biti lako, ni brzo.

Slušala je kako sat na zidu otkucava i želela da vreme stane. Stane dok odboluje, imala je valjda, posle svega, prava bar na to?!

Advertisements

Responses

  1. Zajebano je kada imaš digitalni sat… On te zvukom ne možete podsetiti da zamoliš Boga za malu pauzu 😦

  2. Eeee, jeste, i to je tačno… 😦

  3. Koliko god da patetično zazvuči – ja pustih suzu. Jeste, imala je prava na to!

    • Uopšte ne zvuči patetično. Meni zvuči ohrabrujuće, uspela sam da prenesem ono što sam ja osećala.

  4. Sjajno preneseno osecanje… Nesto slicno kao muskarac doziveh… Srusio se svet… Samo sto ja nisam zeleo da unistim njen miris… Spavao sam na svojoj polovini kreveta danima… Pre nego sto zaspim, gledao sam u praznu drugu polovinu… U jastuk koji je jos mirisao na njenu kosu i na kome je bila po neka vlas… To je najtezi period mog zivota… Otisla je jedne veceri bez pozdrava i poslednjeg zbogom iz stana koji smo tek poceli da uredjujemo za nas i samo nas buduci zivot… Imala je drugog u mislima svo to vreme dok je birala boju zidova, garnituru, policu, tepih… Dok je lezala pored mene i drzala me za ruku dok ne zaspi… Sada je sa njim… I svaki put kada prodje pored mene okrene glavu i ubrza korak… U zivotu treba biti covek… Sve ostalo je manje vazno… A, vreme… Ma neka stane… neka leti… neka ide gde god hoce… Polako korak po korak ostavljam sve iza sebe… Ja cu jednog dana mirno spavati… Milice hvala na divnim tekstovima… Pronadjoh se u mnogim…

    • Hvala tebi što čitaš, drago mi je da dopiru do nekog. A i eto utehe, nismo sami. Uvek postoji još neko sa istim ili sličnim bolom (na žalost, i gorim, ali svakom svoja muka najveća).
      Ja iskreno verujem da ćeš jednog dana mirno spavati, jer zaslužuješ to. Tako će i biti. Pozdrav 🙂

  5. Hvala… Zivim zivot vodeci se nekim principima za koje smatram da su bezgranicno vazni da covek i ostane covek… Tesko je kada neko ko ti je toliko drag zgazi na te principe… Zivot je takav… Kada udari, bas udari… Ali onda ustanes, pljunes, i guras dalje… Prastas svima i guras dalje… Jednom ce nam se, kad tad, sresti pogledi… I oni ce sve reci… Bicu tada miljama daleko…


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: