Објављено од стране: Milica | август 17, 2012

Kad se jedna vrata zatvore, druga se otvore. Ali iza onih prvih više ne možeš.


Vreme je. Možeš da moliš, patiš i plačeš, ali ne vredi. U životu ponekad pristaneš na neke stvari, nema kompromisa. Znaš kako? Eto tako. Stisneš zube i progutaš knedlu koja ti stoji u grlu, zatvoriš oči i vratiš suzu tamo odakle je pošla i nasmeješ se kao da ti se upravo desilo nešto lepo. Kao što mi je jednom neko rekao, spakuješ sve to u neke kutijice, zatvoriš, zaključaš i ostaviš ključ tamo gde ga ne možeš dohvatiti. A ako ti baš dodje želja, samo sačekaj da prodje. Pusti da napada prašina na te kutije toliko da ti se zgadi da ih ponovo otvoriš. Ne baš zgadi, ali jednostavno, da nemaš volje da oduvaš tu prašinu. Jer bi se vratila tebi u lice i oči bi te pekle, a to ne želiš. Onda naučiš da živiš sa tim, sa novim ljudima, na novom mestu, na nov način. Učiš sve iz početka, da se smeješ, raduješ, zaljubljuješ. Živiš sa uverenjem da je tako moralo da bude, da je to najbolje što je moglo da se desi i ćutiš. Zauvek ćutiš. Jer, zašto bi spominjala nešto čega više nema? Prošlost ne postoji. I tako prodju godine, uživiš se sa sopstvenom lažju, možda ponovo zavoliš, ali nikad ne preboliš. Ostanu tako neke rane za ceo život da peku. Ali, neka. Šta je čovek bez rana? Rane su dokaz da si bila živa. Pa, i da zabole na promenu vremena, pretrpiš. Pa, i da ti nateraju suze na oči, isplačeš se kad niko ne vidi.

Ne plašim se ja od rana, niti da živim sa njima. One su moje stare prijateljice, navikle smo se jedna na drugu. Plašim se samo da drugi neće znati živeti sa njima, jer im neće biti lako. Plašim se da će se drugi uplašiti mojih ožiljaka i da ću ih oterati od sebe. Ne bi mi bio prvi put. Ali, šta je tu je, više nema nazad. Vreme je.

Advertisements

Responses

  1. Meni je drug davno davno rekao, da ukoliko zelim da se odreknem necega i odreknem se, pritom razmisljam o tome, ispadam glup, u zivotu ili ides dalje ili se boris za ono sto imas, naime tu smo sami sebi neprijatelji jer se borimo protiv svojih misli i to je veca katastrofa nego da se posvadjamo sa nekim, jer kakva je poenta odreknuti se necega ako je jos uvek u nasim mislima? Mi sami sebi pravimo svet onakvim kakvim zelimo i tu nastaje najteza borba, a to je da odbacimo sve sto smo odlucili i predjemo preko toga ili da se borimo za to ukoliko je vredno.. Po mom izboru posle tog pitanja koje postavljamo sebi veoma bitno je ici putem koji ima srca! Na zalost ovaj tekst jeste u pravu sto se rana tice, ali kako Rocky kaze bit zivota nije koliko jako mozes da udaris. vec koliko mozes da primis, pritom nastavis dalje, jer ce te zivot najvise od svih udariti, i to je cinjenica. Rane kao rane takodje zarastaju..neke ne,, doduse tu je laserska hirurgija 😉 doduse njihova poenta jeste privremena jer svi mozemo da guramo ka savrsenstvu ili ocaju..problem je izbor!

    Pravi ljudi leze u ovoj recenici: „Those that mind, don’t matter…Those that matter, don’t mind.“
    Tako da se i rane i losi ljudi mogu oterati. Cudno je koliko ljudi nekad mogu napisati, u par minuta, kada su u out-u.. xDDD Uglavnom izvinjavam se na predugackom tekstu, veoma mi se svideo tj. bacio me je vise u depresiju pa sam pokusao recima da se odbranim 🙂

    • E pa ovako, odgovaraću od početka.. 😀 Slažem se sa tvojim drugom, ja sam uvek prvo za to da se boriš, pogotovu ako je vredno toga. Ali, nekad stvari nisu do tebe.. Tad stisneš zube i ideš dalje..
      U onoj rečenici u kojoj leže pravi ljudi si sve rekao, ne bih ništa dodala. 🙂
      I izvinjavam se što te je tekst bacio u depresiju, ali to znači da mogu da prenesem svoja osećanja, pošto ni ja nisam bila baš raspoložena dok sam pisala.
      Hvala puno na čitanju i komentaru i svrati ponovo, dobrodošao si! Pozdrav 🙂

  2. Nema na cemu :b nekad je i depresija pozitivna.. 😉
    Bitno je koliko ko hoce, da stvari budu do njega. Jedino vreme, i smrt ne mogu biti do nas, mada ponekad i tu umemo da intervenisemo. Ako se boris, stvar uvek moze da bude do tebe, bitna je procena, dok je u ljubavi malo komplikovanije jer tu zapravo moze da ne bude do tebe, ali takodje stoji da u ljubavi nismo sami, osim ako smo narcisi. 😀
    Tako da to jedno koje se formira u tome zapravo razmislja drugacije, a treba kao jedno, kada se to desi formira se tvoja odluka i u tome! Ukoliko se ne desi znaci da se neko nije uklopio i ulozio kako treba.. valjda..
    E sad da predjemo na besmrtnost.. 😉

  3. Patio sam i bolelo je kao sto nista nikada nije bolelo… Priznajem i molio sam… I ostale su rane koje ce postati oziljci… Oni veliki ruzni… I dalje se posle 5 meseci trgnem u snu, osetim miris parfema, prepoznam korake u haustoru… Spakovao sam sve u kutijice i kutije i nabio olovne poklopce odozgo… Zalio ih da se vise nikada ne otvore… Najteze je iscupati noz iz sopstvenih ledja… Tesko ga je dohvatiti… Ali, iscupacu ga… Zubima cu ga u hiljadu komada pregristi… Krvavim prstima i usnama cu lizati svoje rane dok ne zacele… A, ti koja si ostala pod olovnim poklopcima tamo u mraku misli da zivis srecna, sakrivena iza svog namontiranog osmeha i svoje holivudske glume… Ubedila si i sebe i druge da je tako… Mene si razuverila… Ja sam shvatio… A, kada i ti jednom budes shvatila… Pa, ovo sto se meni desilo ce biti kao zrno peska u poredjenju sa planinom… Mada, neki nikada i ne shvate… Plasim se ljudi i njihovih reakcija na moje rane i oziljke i ja… Ne znam kako ce reagovati… kako cu reagovati… Jedno znam … Ja sam COVEK i bio i ostao… i ove rane i srce raskomadano koje stiskam sakama iscupano iz grudi to potvrdjuju… Ja sam COVEK… zapamti to… I zavolecu ponovo … I to iskrenije nego sto sam tebe voleo… Mada je to tesko… Jer sam za sobom, voleci te vise nego sebe, ostavljao komade svoga tela, svoga srca, ali ne i svoje duse… Ona ne pripada tebi… Ona je vecna i samo Bog je moze uzeti i proceniti kakva je bila… Ne plasim se vise nicega… NICEGA… Ni svojih rana, njima se ponosim… Ni samoce, postala mi je najbolji prijatelj… Ni drugih ljudi, jer ce samo LJUDI prepoznati sta se krije iza debelih oziljaka i grca koji ce se nekad pojaviti na mom celu… Ko to ne prepozna, ne treba da se trudi, a ni ja ne bi trebalo da se trudim… Ne vise… Jer jedan noz u ledjima je dovoljan… Drugi moze da bude koban… A ti lepotice, setaj svoje zveri u modernim farmerkama, patikama sa velikim jezikom i sa smesnim frizurama… Setaj ih, ali da znas da sam makar jednu stvar naucio… To je tvoj pogled… I znaj da sam ga uhvatio kada si prosli put prosla sa njim drzeci ga za ruku… Nema te nigde… Nema u tvom pogledu sjaja… Sve sto radis sebi radis… Meni ne… Meni vise ni horda iz najdubljeg grotla pakla ne moze vise nista… Ja uz sebe imam SEBE i svog Boga, jedinog i milostivog… Moje prijatelje, za koje sada znam da su MOJI PRAVI… A koga imas ti? Zapitaj se kada legnes u svoj krevet u sobi sa kosim plafonom i drvenim zidovima… Kada se mrak i tisina sabiju oko tebe i kada pocnu da grizu i jedu… Izgubila si pravog prijatelja i partnera i vernog saputnika… Nemoj da ti na pamet padne da krenes rukama ka mojim oziljcima… Ne usudjuj se ni sada niti ikada do u vecnost…

  4. Tužno, zaista.. Ali i to je život, idemo dalje..

    • Da… To je zivot… A, nekad bas ume da bude kurva… Pljunes, opsujes da te niko ne cuje, Bogu se pomolis i guras dalje… Ili ostanes tu gde jesi i istrunes…

  5. Bas mi prija da s’ vremena na vreme procitam ovaj tvoj tekst… Cesto se vracam na tvoj blog i citam… Ako me neku bude inspirisao da i sam postanem bloger… To ces biti ti… Hvala 🙂

    • Videla sam ovaj komentar kada si komentarisao, odmah mi je stiglo na telefonu, ali ne mogu sa telefona da odgovaram.. Ali, da znaš da si mi ulepšao početak tog dana.. 🙂 Mnogo mi je drago zbog toga i to je, da kažem, neka i svrha mog pisanja. Da i meni bude lakše, ali i da tu emociju prenesem na druge.. A vidim da mi kod tebe to uspeva.. 🙂

      • To se i meni desilo, bila sam tuzna, posle jedne cestitke, bila sam presrecna.
        I pisem mnogo vise i srecnija sam od kad imam pojam da mi je priblizen osecaj za pisanje i nove vidike, osecaje…

      • Neke ljude i ne vidis i ne poznajes i ne znas im boju ociju i kakav glas imaju… Pa ti, eto, ulepsaju dan… nedelju… pomognu ti kada je tezak dan… kada te secanja napadnu… kada se sve cini glupavim i besciljnim… A neke ljude gledas godinama… Sa njima se smejes, places, rastes, zris… Poznajes ih u dusu … ili bar tako mislis… Pa su u stanju da te iskasape i da odu i da te vise nikada ne poznaju… i ne pogledaju… Nismo svi isti… I Bogu hvala sto postoje ljudi koji su i u pravom smislu LJUDI… Kada me napadne ta ostra gorcina koja traje vec skoro 8 meseci… Ja cesto procitam par tekstova sa tvog bloga… I… Onda sam bolje… 🙂

      • I nije mi puno vremena trebalo… Mozes da mi cestitas kao novom blogeru… Dakle… Od sada BrothersInBlogs… 🙂 Moj novi blog se zove Sinhro.worldpress.com… Samo sto cu sada imati verovatno milion pitanja, ali verujem da ti nece biti tesko da me uputis u tajne vestine blogera…

  6. @BrothersInArms, ne mogu da nadjem tvoj blog, posalji mi link… 🙂

  7. Sinhro.wordpress.com… Ako sam ga ispravno aktivirao, trebalo bi da ga nadjes… BrothersInArms je vec bilo zauzeto, pa sam postao Sinhrto 🙂 … Elem… Ako postoji neki oblik pvt chat-a ili dopisivanja, znacilo bi mi da mogu da te pitam (sve zivo) vezano za blog, a da pri tom ne smaram ljude na tvom blogu i da im ne zatrpavam mail komentarima 🙂 … HVALA…

    • Ok, valjda ću naći.. 😀 Ja mislim da ovde nema toga, ali možeš da me pitaš o svemu preko mail-a. Trudiću se da odgovaram što pre.. 🙂
      z.milica93@gmail.com


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: