Uteha

Još danas smo zajedno,
pa ko zna kad više,
otići ćeš daleko.
Počeće nemilo i prazno
da se muti svitanje.

Boleće me ljudi
hitanje kroz romorenje magle,
i noćni razgovor ptica
kojima ne znam imena.
Znam, plakaću sa rodene tuge
kad umre u jesen
kakva bledolika žena.

Još danas smo zajedno,
pa ko zna više,
otići ćeš daleko.
A ja ti ne reko’ šta meni biće tvoje tople priče,
ni tvoje utehe blage:
kako ćemo od drage do drage zvezde
provoditi večnost u radosnom lutanju;
a plakati kad budemo hteli,
kako ćemo u tihom ćutanju
zagledati se u daleku,
tužnu zemlju gde smo se prvi put sreli.

Desanka Maksimović