I smrt, i život.

Svaka osoba treba da bude samosvesna svojih pozitivnih osobina, jer je ogromna šteta kada čovek uvidi svoje vrline tek na manama drugih. Tada je pitanje da li će taj čovek biti srećan zbog toga što je u sebi prepoznao vrlinu ili tužan zato što je kod drugog otkrio manu. U mom slučaju je gotovo uvek ovo drugo.

Pitam se zašto je sve tako obrnuto proporcionalno? Ovih dana mi se čini da ono što pružam nije proporcionalno onome što dobijam. Naravno, to me ne sprečava da još više pružam sebe kada god je to potrebno, ali me obeshrabruje. Jer kada me pitaju zašto to radim kada sam i sama svesna da nije dobro za mene, ja nemam dovoljno dobre argumente da se odbranim. Spustim glavu, nasmejem se i jedino što mi padne na pamet je „Takva sam“. A onda dodjem kući, zamislim se i shvatim da me ljudi doživljavaju kao da sam ili luda ili glupa. Trećeg nema.

No, to je uvek bilo tako. Lepo kažu stari ljudi da je izmedju budale i dobre osobe mala razlika. Ali, čovek ima razum, pa može i da bira, pa na kraju krajeva svako svoj krst nosi. A ja? Ja ću za kraj citirati Mešu Selimovića.

„Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje verovatno, ali je plemenitije. I lepše: tako sve ima više smisla. I smrt. I život.“