Објављено од стране: Milica | мај 9, 2013

Prave ljubavi nikad ne umiru


„Ne plaši se“, tiho mu je šaputala, dok joj je on brisao suze sa lica.
„Nije ovde kraj, prave ljubavi nikad ne umiru“, tešili su jedno drugo.
Govorio joj je da iako nije pored nje, uvek će znati na kojoj strani kreveta spava, da će znati kako trlja oči pre nego zaspi, kako se umiva, kako ispija prvu kafu i gleda kroz prozor, kako namešta krevet, kako se oblači, šminka.
„I ako te ne čujem, ja ću uvek moći da osetim tvoju sreću i tvoju bol, zar ne?“.
O, kako je želela da veruje u sve to. Jedan deo nje je zaista i verovao. A kako i ne bi kad ju je tako jako grlio i privijao na grudi. Kao da je neko otima, a on je ne da. Kao da se njihove duše bore da zauvek ostanu zajedno. Kao da se sjedinjuju u ovoj noći dok kiša pada. I sutra će sve biti isto, a u stvari neće. Život i svet neće stati..
Ćutanje su prekidali samo uzdasi i jecaji.. Nisu mogli ni da se pogledaju jer bi u suprotnim očima videli sebe, a znali su da je možda poslednji put..

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: