Објављено од стране: Milica | мај 22, 2013

I posle svega, ostaje samo praznina


Nakon nekoliko dugih godina, stajao je ispred nje čovek koga je volela najviše na svetu. Najviše? Malo je to reći. Gledao ju je istim onim plavim očima, koje su sad čudno sijale. Nije mogla da proceni da li od sreće ili tuge. Ipak, prošlo je toliko godina. A nekad je mogla iz njegovih očiju sve da pročita. Nekad je mogla da oseti sve njegove tuge, strahove, mogla je da predoseti da dolazi. Znala je zvuk njegovih koraka, način na koji se kreće, provlači prste kroz kosu, ispija kafu. Poznavala ga je bolje nego sebe. Noćima se budila, gledala u njega da bi zapamtila svaku crtu njegovog lica. Dok ga je milovala pogledom, molila je Boga da ga uvek čuva. Ne zna šta je videla u njemu, bio je čak ispod proseka, ali njeno srce je nešto videlo u njemu što niko drugi nikada nije. Samo u njenim očima je on vredeo.

Prilazi joj i jako je grli i ljubi u obraz. Kakav čudan osećaj joj prolazi kroz telo. Kao da joj se malo  zavrtelo u glavi, osetila je nešto u stomaku. Naravno da to nije zaljubljenost, već neki novi osećaj. Stalno ju je iznenadjivalo to što je mogao da u njoj probudi toliko različitih osećanja. I lepih, i manje lepih.

Smeje se iskreno, to je mogla da vidi, drago mu je što su se konačno sreli, ali kao po običaju, ne zna šta da kaže. U tome je bio najbolji. U ćutanju i bežanju od problema.

Naravno, ona je započela razgovor i upitala ga prosto pitanje: „Kako si?“ zastao je na trenutak, i odgovorio istim onim glasom koji je toliko volela. Zbog kog je drhtala. „Ma, klasika, nego drago mi je da te vidim, a ti?“ I sada je uspeo  da joj pomuti pamet, pa je i ona kratko odgovorila „I meni“.
Posle par sekundi gledanja, krenuli su. Ne ruku pod ruku, kao nekada, već odvojeno, ali u istom pravcu. Sledili su sati ćutanja, gledanja i smeškanja. Ona će više pričati, jer on nikada nije bio spretan sa rečima. To se verovatno nije promenilo.

Došla je kod mene par dana posle toga i počela priču. Govorila je o njemu sa istim onim oduševljenjem kao i kad je bila klinka, smejala se, hvalila ga je (to je uvek radila, i kad nije imala razlog), ponosila se njime. Iskreno. Vratila me je u ono vreme kada smo satima pričale o njemu, analizirale svaku njegovu poruku. Onda kada veći problemi nisu postojali. Ali, sada je bilo drugačije.
Ona je već godinu dana bila u srećnom braku, udala se za čoveka koji je bio divan prema njoj, u koga je uspela da se zaljubi posle dve nedelje. Ali, onaj sjaj koji je iz nje izbijao dok je pričala o svojoj prvoj ljubavi, niko nije mogao da izazove. Nikada nikog tako nije volela, priznala mi je. Prebolela ga jeste, sada je srećna, to sad ništa ne može da promeni. Više ne sanja iste snove, postala je žena, žena koja je pored sebe imala pravog muškarca na koga je mogla da se osloni, pored koga se osećala zaštićeno i voljeno. To pored svoje prve ljubavi nikad nije osetila. Voleo je on nju, ali na neki čudan način. Nikada joj to nije pokazivao, nikada je nije čuvao, štitio. I ona je to prerasla. Kao kada ti neka haljina mnogo odgovara, hoćeš da se uvučeš u nju, znaš da u njoj blistaš, ali ona je tesna, kratka. Ne pristaje.
E isto tako on njoj nije pristajao. Ma, koliko da nije to želela, prerasla ga je. Izdigla se sa dna i sada smejala svojim suzama, neprospavanim noćima, molitvama i raznim glupostima koje je činila za njega. Samo za njega.

Pogledala je u mene i tiho izgovorila, kao da nije želela sebi to da prizna: „Mogli smo sve da imamo, mogli smo da je on hteo. Imali bi divan zajednički život, predivnu decu. Samo da je on bio hrarbriji. Samo da je bio odlučniji. Ali, nije. Da si videla tugu u njegovim očima kada sam mu pričala o svom životu. Sada znam da žali, da se kaje. I boli me što ne mogu to da promenim, što ne mogu da ga poštedim boli. Bog samo zna koliko sam ga volela, koliko sam želela život sa njim. To je moja najveća  tuga u ovom životu, što sa njim nisam uspela. Zauvek će ostati u meni bar jedan žar od onolike vatre da tinja, da peče“. Pustila je prvu suzu i tu je bio kraj. Zagrlila sam je i mazila po glavi dok je tiho jecala u mom naručju, kao i pre toliko godina. Opsovala sam u sebi život. Nisam mogla da verujem da njena tolika ljubav nije bila dovoljna, da nije našla put do njegovog srca.

Advertisements

Responses

  1. Eh, rastuži me, ja volim priče sa srećnim krajem. Mada, možda i ova ima srećan kraj. Činjenica je da idealizujemo oni što smo uzgubili…

    • Da, da, upravo tako.. Mislim da ovo nije tužan kraj, nego bolan. Ali bolje bolan kraj, nego bol bez kraja 🙂

  2. E to je to, to je ta priča, ima ih mnogo takvih a ova je bas odlično ispričana …

    • Stvaaaarno ih ima mnogoo? 😀
      Sad mi je lakše 🙂
      Hvala puno…


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: