Објављено од стране: Milica | јул 30, 2013

U cilju višeg dobra


Često sam imala tu neodoljivu potrebu da zaštitim ljude. Da se osećam potrebnom, korisnom. Zamišljala sam da sam ja nešto posebno na ovom svetu i da mogu druge da spašavam i menjam. A samo sam ja znala da je meni više od svega bila potrebna podrška, sigurnost i oslonac. Neko da me zgrabi obema rukama, pogleda u oči, protrese i kaže: „Dosta je! Sad ja preuzimam stvar u svoje ruke. Osloni se sad ti na mene!“ Pošto tu podršku i oldučnost nisam nalazila u drugima, pružala sam ih do iznemoglosti. U odnosu prema roditeljima, sestri, prijateljima, poznanicima, prolaznicima.. I to je bilo u redu. Sve dok nisam to primenila i na muškarce.

Grešila sam u tome što me je uvek privlačila najgora vrsta muškaraca – slabići. I nije bilo bitno da li su bili mladji, isto godište ili stariji od mene.. Nije bilo bitno da li su bili plavi, crni, smedji, visoki, niski, crnooki, plavooki.. Svima je bilo zajedničko samo to – svi su bili slabići. Svi su me privlačili tom poniznošću, pokornošću, umiljatošču. A ja sam uživala dok je trajala moja glavna uloga. Dok sam ih tešila, nalazila im se kad god im je bilo potrebno, kad su to tražili.. A tek onda kad nisu, to sam posebno volela. Pa, ona zahvalnost u njihovim očima.. To me je još više podstakivalo da ih još više pazim i mazim..

A onda život ne bi bio život da ne dodje prepreka, udarac, a oni tako uspavani, usporeni i slabašni. I spadne sve na moja ledja. Prvi put prećutim, drugi put oprostim, treći put – oteram to od sebe. Po svaku cenu isteram iz života jer nisu dovoljno jaki, jer me nisu dostojni. Nije bitno da li me boli ili ne, uvek idem istom šemom. Svaki put je isto.

Shvatam da možda i nisu oni krivi.. Jer nisu imali prilike da se bore, nisam im dozvoljavala da budu jači, da se na njihova ledja sve sruči. Sve sam htela za sebe, svu brigu i teret, jer sam, jelte, ja jača od njih. Ja mogu da ponesem svu bedu ovog sveta.. Odakle mi samo to?! U kom periodu svog odrastanja, sazrevanja sam to sebi usadila?! Gde sam naučila da se to tako radi?! Pa, ni u filmovima, bajkama i knjigama nije tako!

No, šta je tu je.
Jedino što me oduševljava je što svaki put dam najviše što mogu. A svaki sledeći put je više od prethodnog. Pitam se kako, kad na kraju svakog puta mislim da ne može više od toga?

Još nešto me muči.. Ne mogu ni da se ne zapitam ko je tu koga iskoristio?
Možda u stvari ja njih iskoristim u cilju višeg dobra. U svrhu ličnog napredovanja, jačanja i osamostaljivanja. Možda su mi dobri dok ja njih ne slomim i pokupim im sve što imaju, da bih se ja izdigla. Jer, da se ne lažemo, uvek sam se ja pre oporavljala od njih…

Advertisements

Responses

  1. Vidiš da i sama znaš odgovor. 😉

  2. Nominovana si http://enicaa.wordpress.com/2013/08/02/blog-spomenar-2/


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: