PISMO IZ TAMNICE

Šaljem ti, kćeri, pismo krišom, krišom,
nadmudrila sam Nemce i tamničare.
O tamnicama ja znam i od njih više:
jošte ožiljke tamničke nosim stare.

Ume majka kao mađioničari
suzu, i jauk, i tajnu da proguta,
zna kad je budna da se u snu čini,
da kroz iglene uši prodene stvari,
da vidi uhodu i po pomrčini.

Ona tamničaru s čela i obrva
opaku misao na vreme pročita;
i zna od šake sasušenih mrva
da se kao u priči najede sita.

Zato nemoj, dete, da se plašiš za me!
Pustiće ti majčicu, pustiti živu,
pa će na reku opet da te nosi,
pokazaće ti topolu i ivu
i kako visoko skaču skakavci bosi.

Pokazaće ti kako se kliče, veseli,
kako se lopta pod oblake baca;
vodiće te u goste ptici i pčeli,
uhvatiće ti leptira za skutak
i fenjerčić ukrasti od svetlaca.

a kad velika porasteš, dete,
izučavaćeš nauke mnoge i ti,
ljude i ptice, biljke i planete;
u nauci je kao u bajci pravoj,
uz nju će ti život lep, svetao biti.

Naučiće te ona da nema smrti.
Sve je život u bezbroj oblika,
čovek opet postaje nežno bilje,
voda i oblak, grumen zemlje krti,
pređe u opšte, večno izobilje.

Ti nemoj, nemoj, da se plašiš za me!
Kad dželati stanu da viču, prete,
kada pobesne od ljutine i jeda,
goneći da im drugove odam dete,
ja čvrsto stisnem i srce i usta –
ne bojim se njine vike ni pogleda.

Kad god ih sretnem, gledam sa visine
kao da su oni moji hapsenici.
Ti se ništa ne boj! Ti ponosna budi
što majku nisu uplašile njine
verige ni krici.

Ja smelo gledam krvnička lica tupa,
neka prete samo do mile volje!
Smrti nema
za onoga ko detetu život ustupa,
onoga koji umire za dane bolje.

Ti nemoj, mila, da se plašiš za me,
ropstvo može i dugo da potraje,
mogu se duže od svih zadržati.
Ti se raduj suncu, životu, kao da je
negde u najvećem dobru mati!

Smej se i kada svi se drugi vrate,
a među njima ne bude moga lika.
Pamti da je smrtno mrzela majka
ropstvo, silnike, uhode i dželate,
i da je sve život u bezbroj oblika.

Desanka Maksimović