Neka su i zlatni, lanci su lanci

Zatvaram oči i puštam da mi se kišne kapi slivaju niz lice.

„Opet te hvata ludilo, ulazi unutra!“ Prilazi natmuren više nego što je nebo…

„Zastani na sekundu“, odgovaram. „Stani pored mene i probaj ono što ja radim, opusti se…“

Psuje sebi u bradu, odlazi, jako zalupivši vrata…

 

…

„Šta imaš od života?!“

 

„Ono što može biti uništeno može biti svačije, ono što ne može je ničije.

Ono što sam imala ne postoji, ono što ću imati ne postoji, a ono što imam sada mogu već sledećeg sekunda izgubiti.

Znači, sve što imam je – ništa.

I tako je divno to znati, a ne osećati nikakav strah“.

 

„Luda si, ja više ne mogu ovako!

Kako te nije strah? Da ćeš se izgubiti u svom ludilu i ostati sama?“

 

„Dragi, ja sam se izgubila onda kada si ti pronašao sebe. I nije me strah jer imam snove, slobodu i snagu.

Slobodna sam da sanjam šta poželim i imam snagu da ostvarim svoje snove.

Neka sam luda, moj svet jeste nestvaran. Ne trudi se da shvatiš, trebalo je to da osetiš svih ovih godina.

Moj raj je haos u kome se ti ne snalaziš, a ja savršeno funkcionišem. A dok tebe tvoja svakodnevnica ispunjava, mene umara…

 

Znaš da vrata ne zaključavam, svakog sekunda možeš da odeš“.

 

„Luda si i nikada te niko neće moći trpeti“.

 

„Bravo, konačno si shvatio… Meni i ne treba neko ko će me trpeti..

Zapamti jedno, dragi: Neka su i zlatni, lanci su lanci…“

 

„Ma šta to pričaš? Ništa te ne razumem!“ Izlazi besno obarajući sve sa stola dok ja uživam u staklenim tonovima…

…

 

Daaaa, tako je dobro biti svoj, pobedonosno se osmehujem…

…

 

Ne stidite se svoje slobode, naročito ako imate snage da se nosite sa njenim posledicama…