Објављено од стране: Milica | август 10, 2013

Ne bira se ljubav – Pero Zubac


Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tudji san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Објављено од стране: Milica | август 6, 2013

Kasno je, sećanja


…I sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam a stoji pred nama, svetluca svojim bivšim postojanjem, podsećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje.

Kasno je, sećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utehe i podsećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvek izgleda lepo ono što se nije ostvarilo.

Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da oteram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.

 

Meša Selimović

Објављено од стране: Milica | јул 30, 2013

U cilju višeg dobra


Često sam imala tu neodoljivu potrebu da zaštitim ljude. Da se osećam potrebnom, korisnom. Zamišljala sam da sam ja nešto posebno na ovom svetu i da mogu druge da spašavam i menjam. A samo sam ja znala da je meni više od svega bila potrebna podrška, sigurnost i oslonac. Neko da me zgrabi obema rukama, pogleda u oči, protrese i kaže: „Dosta je! Sad ja preuzimam stvar u svoje ruke. Osloni se sad ti na mene!“ Pošto tu podršku i oldučnost nisam nalazila u drugima, pružala sam ih do iznemoglosti. U odnosu prema roditeljima, sestri, prijateljima, poznanicima, prolaznicima.. I to je bilo u redu. Sve dok nisam to primenila i na muškarce.

Grešila sam u tome što me je uvek privlačila najgora vrsta muškaraca – slabići. I nije bilo bitno da li su bili mladji, isto godište ili stariji od mene.. Nije bilo bitno da li su bili plavi, crni, smedji, visoki, niski, crnooki, plavooki.. Svima je bilo zajedničko samo to – svi su bili slabići. Svi su me privlačili tom poniznošću, pokornošću, umiljatošču. A ja sam uživala dok je trajala moja glavna uloga. Dok sam ih tešila, nalazila im se kad god im je bilo potrebno, kad su to tražili.. A tek onda kad nisu, to sam posebno volela. Pa, ona zahvalnost u njihovim očima.. To me je još više podstakivalo da ih još više pazim i mazim..

A onda život ne bi bio život da ne dodje prepreka, udarac, a oni tako uspavani, usporeni i slabašni. I spadne sve na moja ledja. Prvi put prećutim, drugi put oprostim, treći put – oteram to od sebe. Po svaku cenu isteram iz života jer nisu dovoljno jaki, jer me nisu dostojni. Nije bitno da li me boli ili ne, uvek idem istom šemom. Svaki put je isto.

Shvatam da možda i nisu oni krivi.. Jer nisu imali prilike da se bore, nisam im dozvoljavala da budu jači, da se na njihova ledja sve sruči. Sve sam htela za sebe, svu brigu i teret, jer sam, jelte, ja jača od njih. Ja mogu da ponesem svu bedu ovog sveta.. Odakle mi samo to?! U kom periodu svog odrastanja, sazrevanja sam to sebi usadila?! Gde sam naučila da se to tako radi?! Pa, ni u filmovima, bajkama i knjigama nije tako!

No, šta je tu je.
Jedino što me oduševljava je što svaki put dam najviše što mogu. A svaki sledeći put je više od prethodnog. Pitam se kako, kad na kraju svakog puta mislim da ne može više od toga?

Još nešto me muči.. Ne mogu ni da se ne zapitam ko je tu koga iskoristio?
Možda u stvari ja njih iskoristim u cilju višeg dobra. U svrhu ličnog napredovanja, jačanja i osamostaljivanja. Možda su mi dobri dok ja njih ne slomim i pokupim im sve što imaju, da bih se ja izdigla. Jer, da se ne lažemo, uvek sam se ja pre oporavljala od njih…

Објављено од стране: Milica | јун 26, 2013

Znaš li šta je sreća?


Kada te noću milujem pogledom dok spavaš.
Kada zaustavljam dah da te ne prekidam dok sanjaš.
Kada čuvam od drugih tvoje snove,
kada ne dam zori kroz prozore.

Za mene je sreća kada slušam disanje tvoje,
kada tvoje lice znam dobro kao svoje,
kada tvoje oči gledaju u mene,
ja sam dobro kad tebi krene.

Za mene je sreća i kad mi samo spomeneš ime,
ova ljubav je samo moja – ja se ponosim time.
Kada se naši pogledi slučajno sretnu,
kada je on srećan, videćete i mene srećnu.

Објављено од стране: Milica | јун 8, 2013

Brate moj :)


Niko nije tako srećan i nesrećan kao ja, brate moj.
Niko nije tako bogat i siromah kao ja, brate moj.
Ako misliš da se šalim, nemoj da mi veruješ.
Ako misliš da ozbiljno govorim, naseo si, brate.

Објављено од стране: Milica | мај 31, 2013

Logoterapija


„Ljubav je jedini način da shvatimo drugo ljudsko biće u najskrivenijem jezgru njegove ličnosti.
Niko ne može razumeti suštinu druge osobe ako je ne voli.
Duhovni čin ljubavi ga čini sposobnim da uoči bitne crte i osobine druge osobe i šta više
da vidi i ono što se u njoj potencijalno skriva, što još nije ostvareno ali se može ostvariti.
Osoba koja voli, svojom ljubavlju osposobljava voljenu osobu da ostvari te prikrivene mogućnosti,
i budeći u njoj svest o onome šta može i šta treba da postane podstiče ostvarenje tih potencijala“.

(Viktor Frankl, „Zašto se niste ubili?“)

Osnivač logoterapije (terapije smislom) je Viktor Frankl, psihijatar koji je nekoliko godina bio zatvorenik u Aušvicu. Osnovni postulat njegove terapije je taj da život svakog pojedinca ima bezuslovni smisao, koji pojedinac treba da prepozna. Logoterapija u odgovornosti prema tom smislu vidi suštinu čovekove egzistencije.

Evo jednog odlomka iz Franklove knjige „Zašto se niste ubili?“ (Knjigu preporučujem svima. Jeste teška, ali ćete posle nje sigurno drugačije gledati na život).

Jednom je, pošto je pokušala samoubistvo, na moju kliniku primljena majka dečaka koji je umro u jedanaestoj godini. Moj kolega dr Kocourek ju je pozvao da se pridruži logoterapijskoj grupi. Slučajno sam ušao u prostoriju gde se izvodila psihodrama. Majka je pričala svoju životnu priču. Posle smrti svog dečaka ostala je sama s drugim, starijim sinom, bogaljem, koji je bolovao od dečije paralize i bio u kolicima. I majka se pobunila protiv sudbine. Ali, kada je pokušala samoubistvo, sprečio ju je bogalj: on je voleo da živi! Za njega je život imao smisla. Zašto za majku nije? Kako bi mogla ponovo da ga otkrije? I kako bismo joj pomogli da ga ponovo postane svesna?

Improvizujući, ušao sam u diskusiju i počeo da postavljam pitanja jednoj ženi iz grupe. Upitah je: ’’Koliko imate godina?’’ Odgovorila je: ’’Trideset’’. Nastavih: ’’Zamislite da nemate trideset nego osamdeset godina i da ležite na samrtnoj postelji. Bacate pogled na svoj prošli život, život u kome niste imali dece, ali ste imali mnogo novca i uživali ugled u društvu’’. Upitao sam je šta u takvoj situaciji oseća: ’’Šta mislite o svom životu? Šta sebi govorite?’’ Navodim njene reči sa magnetofonske trake: ’’Udala sam se za milionera. Živela sam lagodno, u izobilju. Boga mi sam živela, ljubakala sam se i koketirala sa muškarcima! Eto, sada imam osamdeset godina, dece nemam. Gledajući unazad, u svemu tome ne mogu da vidim nikakvog smisla. Zaista moram da kažem da mi je život promašen…’’

Tada sam zamolio majku bogalja da isto tako zamisli kako u osamdesetoj godini gleda na svoj prošli život. Evo šta je ona na to rekla: ’’Želela sam da imam dece i želja mi se ispunila: jedan dečak je umro, a drugi, bogalj, bio bi poslat u neki Zavod da se ja nisam za njega pobrinula. Mada je bogalj i bespomoćan, on je ipak moje dete. I zato sam mu, što sam više mogla, život učinila ispunjenim; napravila sam od njega, što sam mogla boljeg čoveka.’’ Tada je briznula u plač i nastavila: ’’Što se mene tiče, mirne duše se mogu osvrnuti na svoj prošli život. Mogu da kažem da mi je život imao smisla i namučila sam se da ga ispunim. Učinila sam sve što sam mogla, najbolje što sam mogla za svog sina. Život mi nije promašen!’’ Gledajući na svoj život sa samrtne postelje, odjednom je bila sposobna da u njemu nadje smisao, smisao koji uključuje i njene patnje.

Zatim sam, obraćajući se celoj grupi, prešao na drugo pitanje: „Da li je majmun od koga se dobija serum poliomelitisa, pa ga neprestano bodu iglama, sposoban da ikada shvati smisao svog bola? Nije, naravno, jer svojom ograničenom inteligencijom ne može da uđe u ljudski svet u kome njegov bol jedino može biti shvatljiv.“ Pitao sam dalje: „A šta je sa čovekom? Jeste li sigurni da je čovekov svet krajnja tačka u evoluciji kosmosa? Zar je nezamisliva mogućnost neke druge dimenzije, neki svet iznad čovekovog sveta, svet u kome je odgovor na pitanje konačnog smisla čovekove patnje?“

Објављено од стране: Milica | мај 30, 2013

Najveća hrabrost


„Najveća hrabrost je prkositi boli, živeti s njom,
nikad je ne pokazati drugima,

i uprkos njoj veseliti se životu
i buditi se svako jutro oduševljen danom koji dolazi“.

Howard Cosell

Објављено од стране: Milica | мај 22, 2013

I posle svega, ostaje samo praznina


Nakon nekoliko dugih godina, stajao je ispred nje čovek koga je volela najviše na svetu. Najviše? Malo je to reći. Gledao ju je istim onim plavim očima, koje su sad čudno sijale. Nije mogla da proceni da li od sreće ili tuge. Ipak, prošlo je toliko godina. A nekad je mogla iz njegovih očiju sve da pročita. Nekad je mogla da oseti sve njegove tuge, strahove, mogla je da predoseti da dolazi. Znala je zvuk njegovih koraka, način na koji se kreće, provlači prste kroz kosu, ispija kafu. Poznavala ga je bolje nego sebe. Noćima se budila, gledala u njega da bi zapamtila svaku crtu njegovog lica. Dok ga je milovala pogledom, molila je Boga da ga uvek čuva. Ne zna šta je videla u njemu, bio je čak ispod proseka, ali njeno srce je nešto videlo u njemu što niko drugi nikada nije. Samo u njenim očima je on vredeo.

Prilazi joj i jako je grli i ljubi u obraz. Kakav čudan osećaj joj prolazi kroz telo. Kao da joj se malo  zavrtelo u glavi, osetila je nešto u stomaku. Naravno da to nije zaljubljenost, već neki novi osećaj. Stalno ju je iznenadjivalo to što je mogao da u njoj probudi toliko različitih osećanja. I lepih, i manje lepih.

Smeje se iskreno, to je mogla da vidi, drago mu je što su se konačno sreli, ali kao po običaju, ne zna šta da kaže. U tome je bio najbolji. U ćutanju i bežanju od problema.

Naravno, ona je započela razgovor i upitala ga prosto pitanje: „Kako si?“ zastao je na trenutak, i odgovorio istim onim glasom koji je toliko volela. Zbog kog je drhtala. „Ma, klasika, nego drago mi je da te vidim, a ti?“ I sada je uspeo  da joj pomuti pamet, pa je i ona kratko odgovorila „I meni“.
Posle par sekundi gledanja, krenuli su. Ne ruku pod ruku, kao nekada, već odvojeno, ali u istom pravcu. Sledili su sati ćutanja, gledanja i smeškanja. Ona će više pričati, jer on nikada nije bio spretan sa rečima. To se verovatno nije promenilo.

Došla je kod mene par dana posle toga i počela priču. Govorila je o njemu sa istim onim oduševljenjem kao i kad je bila klinka, smejala se, hvalila ga je (to je uvek radila, i kad nije imala razlog), ponosila se njime. Iskreno. Vratila me je u ono vreme kada smo satima pričale o njemu, analizirale svaku njegovu poruku. Onda kada veći problemi nisu postojali. Ali, sada je bilo drugačije.
Ona je već godinu dana bila u srećnom braku, udala se za čoveka koji je bio divan prema njoj, u koga je uspela da se zaljubi posle dve nedelje. Ali, onaj sjaj koji je iz nje izbijao dok je pričala o svojoj prvoj ljubavi, niko nije mogao da izazove. Nikada nikog tako nije volela, priznala mi je. Prebolela ga jeste, sada je srećna, to sad ništa ne može da promeni. Više ne sanja iste snove, postala je žena, žena koja je pored sebe imala pravog muškarca na koga je mogla da se osloni, pored koga se osećala zaštićeno i voljeno. To pored svoje prve ljubavi nikad nije osetila. Voleo je on nju, ali na neki čudan način. Nikada joj to nije pokazivao, nikada je nije čuvao, štitio. I ona je to prerasla. Kao kada ti neka haljina mnogo odgovara, hoćeš da se uvučeš u nju, znaš da u njoj blistaš, ali ona je tesna, kratka. Ne pristaje.
E isto tako on njoj nije pristajao. Ma, koliko da nije to želela, prerasla ga je. Izdigla se sa dna i sada smejala svojim suzama, neprospavanim noćima, molitvama i raznim glupostima koje je činila za njega. Samo za njega.

Pogledala je u mene i tiho izgovorila, kao da nije želela sebi to da prizna: „Mogli smo sve da imamo, mogli smo da je on hteo. Imali bi divan zajednički život, predivnu decu. Samo da je on bio hrarbriji. Samo da je bio odlučniji. Ali, nije. Da si videla tugu u njegovim očima kada sam mu pričala o svom životu. Sada znam da žali, da se kaje. I boli me što ne mogu to da promenim, što ne mogu da ga poštedim boli. Bog samo zna koliko sam ga volela, koliko sam želela život sa njim. To je moja najveća  tuga u ovom životu, što sa njim nisam uspela. Zauvek će ostati u meni bar jedan žar od onolike vatre da tinja, da peče“. Pustila je prvu suzu i tu je bio kraj. Zagrlila sam je i mazila po glavi dok je tiho jecala u mom naručju, kao i pre toliko godina. Opsovala sam u sebi život. Nisam mogla da verujem da njena tolika ljubav nije bila dovoljna, da nije našla put do njegovog srca.

Објављено од стране: Milica | мај 16, 2013

Sanjalica


Ne pitaj šta sanja sanjalica.
Zato što njeni snovi liče na bajke, ali se ne mogu ispričati.

Ne pitaj zbog čega plače sanjalica.
Zato što su njene suze biserne i padaju sa višim ciljem. Da bi ih drugi skupljali i preživeli zahvaljujući njima.

Ne pitaj zašto se sanjalica raduje.
Zato što ne postoji jedan odgovor. Raduje se svemu, jer to u njoj budi ljubav.

Ne pitaj zašto sanjalica ćuti.
Zato što u toj tišini ona sazreva. Od tišine pravi muziku koja je prati i danju i noću, ona je njen saveznik.

Ne pitaj zašto se sanjalica bori sama protiv svih.
Zato što se mnogo puta uverila da je njena slabost jača od tudje snage.

Ne pitaj zašto sanjalica oprašta.
Zato što su joj oproštaji duševna hrana.

Ne pitaj zašto sanjalica živi u ovom svetu bez snova.
Zato što su njeni snovi i njen svet u njoj, a ona u njima. To je posvećenost, to je pripadanje.

I naravno, ne pitaj ko je sanjalica.
To sam ja, to si ti, to su moji prijatelji, moje komšije. To su prolaznici na ulicama, bolesnici u bolnicama, to su deca u obdaništima. To su svi i to je svako. Potrudi se da shvatiš, videćeš koliko je lako.

Објављено од стране: Milica | мај 11, 2013

Trebaćeš mi u starosti


Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,
jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio,
da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu.”

Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem
kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo
kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:
“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš
što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
“Strpi se, gori si od deteta”.

Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:
“Nije ti valjda opet do toga?”,
a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,
a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,
da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti.

Goran Tadić

« Newer Posts - Older Posts »

Категорије