Na mome nebu svetli mnoštvo zvezda.
Neke su sjajnije.
Neke su bliže, neke dalje.
Neke se tek stvaraju, a neke se gase.
Predstavljaju izgubljene snove, ostvarene želje, propuštene ljubavi.
Svakoj znam ime, šapnule su mi u snu.
Ona što najviše svetli, sitna je.
Plašljiva, umorna, skoro neprimetna.
Ali sjaj joj ne da da se ugasi, da iščezne.
Uvek će da gori istim sjajem, ima posebno mesto.
A ona što je najveća, to je vodilja.
Ne blješti, ali osvetljava mi put.
Ne gori, ali mi greje srce.
I ona ima posebno mesto, samo sa druge strane.
Te dve su mi omiljene.
Prva se zove ljubav.
Druga prijateljstvo.
Advertisements
Оставите одговор