„Ljudi su skloni da odbacuju ono što im je najviše potrebno“

Ponekad, kad se spusti noć i zavlada tišina, ume da mi nedostaje sve ono što sam odbacila. Umem da žalim za onim što sam oterala od sebe. Pitam se zašto? Kada sam ja tako htela, kada sam sama donela odluku. Ruke, koje su mi se činile grubim, sada bih želela da me zagrle. Reči, koje su me pogadjale, sad bih želela da me uteše. Pokreti, koji su mi smetali, sada bih želela da me zasmejavaju. Glas, koji mi je toliko dosadjivao, sad bih želela da čujem. Nedostaju mi sve one nežne reči koje nisam mogla da izgovorim; Nedostaju mi osećanja koje sam potisnula samo zato što sam ih se plašila; Nedostaju mi svi oni zagrljaji koje sam vešto izbegla; Nedostaju mi one oči u kojima nisam želela da vidim zaljubljenost; Nedostaje mi i ona blizina, koja me je nekad gušila. I još mnogo, mnogo toga čemu sam namerno okrenula ledja.
I zato ne mogu da se ne zapitam šta bi bilo da sam u nekom trenutku drugačije postupila? Ne žalim, samo sam ponekad sentimentalna, nostalgična. Verujem da se sve dešava sa razlogom, i svrstavam se u one ljude za koje je Vajld rekao: ‎“Ljudi su skloni da odbacuju ono što im je najviše potrebno“.