Објављено од стране: Milica | октобар 5, 2013

S vremena na vreme


Verujem da u svačijem životu postoji ona jedna bol koje se ne želimo odreći. Svesno ili nesvesno, ali ne želimo i gotovo. Neću reći da ne možemo, jer ne verujem u to. Tako da jedino ostaje da ne želimo. Pitam se zašto? Zašto je tako teško osloboditi se okova, kada vas je već neko odvezao? Samo treba ustati i otići. Ali, nekako ne možemo.. Okrenemo se, bacimo pogled i ostajemo prikovani. Bez okova!

Ponekad ljudi toliko srastu sa bolom, pa kada im ga oduzmete od njih ne ostane ništa. Verovatno je to u ljudskoj prirodi. Prvo smo ljuti, besni, razočarani, tužni kada nam se desi nešto loše. Kada zaboli, mrzimo ceo svet. Onda prihvatimo.. Ćutke, vrištući, plačući, svako na svoj način, ali prihvatimo. Prodje vreme i naviknemo se, naučimo se da živimo sa tom boli. Zatim prolazi vreme, u medjuvremenu nam se okreću listovi knjige života i sada je na tim listovima sreća, ljubav, nada, spasenje. I nije sad u pitanju samo vreme, jer puko vreme nije dovoljno da se odboli – potrebno je, ali ne i dovoljno, sad je tu mnogo toga što nam daje snagu da idemo napred. I umesto da nam to bude i više nego dovoljno, opet nešto ne štima..

I o tome gotovo uvek ćutimo. Sakrijemo ispod osmeha i šminke tugu zbog toga. Prevarimo druge, ali sebe ne možemo nikad. Vraćamo se na tu stranicu, pre ili kasnije. Svesni smo da to ne donosi ništa dobro, znamo da se uvek budi ponovo osećaj straha, gorčine, tuge.. Ali, opet se vraćamo. Progutamo knedlu u grlu, obrišemo suzu ako je potekla, pa se vratimo na sadašnje šarene stranice. Zahvalimo Bogu što je to iza nas i sa par opaski ubedimo sebe da je tako bolje i da smo prevazišli.. Ali..

U jednom trenutku, desi se ono što mora da se desi. Može to biti u prodavnici dok čekamo red za hleb, na stanici dok čekamo autobus, u kupatilu dok se tuširamo, ujutru dok se umivamo.. Onda kada odbrambeni mehanihmi popuste i u svest se oslobodi potiskivano. I šta onda? Nema mnogo izbora. Ili nas ti talasi preplave i udave  ili se samo izdignemo, čekamo da prodju i molimo se Bogu da se sledeći jave onda kada budemo potpuno spremni za njih. A u medjuvremenu se pitamo da li ćemo ikada biti spremni. Verujemo u to, ali s vremena na vreme se poljulja ta nada i pokleknemo.. Ipak smo mi samo – ljudi.

Advertisements

Responses

  1. http://pletenijesloves.wordpress.com/2013/09/15/%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8/#more-3161

    Поздрав, М.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: