Od hiljadu očiju uprtih u mene, ja čujem jedne sklopljene usne kako škrguću…

I pored jačih vrisaka, ja vidim prljave suze koje kasno padaju…

Od dodira koji tope led, ja osećam dah šapata na vratu…

Od najlepših glasnih osmeha, ja vidim oči koje žmure…

 

UVEK SAM TAMO GDE NE IDEM ČESTO, OPET SI OVDE GDE TI NIJE MESTO.

 

Od svih ruka koje mi hrle u zagljaj, čujem odjek tvojih koraka…

Od opojnih mirisa, vidim samo tvoje grube ruke…

Od nežnih milovanja, čujem samo škripu vrata dok odlaziš…

Od svih šaputanih tajni, vidim samo kako sležeš ramenima i okrećeš glavu…

 

Nevidljivom strunom još nas isti bol veže.. Sve što nam je davalo krila, osećaš li kako steže?

 

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Teška, luda glava zaspala je na tvome ramenu…

Stisnuti, ispucali prsti su se lepo uklopili u tvoje grube ruke…

I taman kad su jednom zaboravljeni snovi krenuli stazom nade, kiša sudbine je sprečila put…

Kako je lepo kad ne osećam strah, očajanje ili bes!

Pružam ruke prema nebu i osećam onaj mir i spokoj kojih ću teško da se odreknem…

Na vreme sam naučila da igram na kiši i strpljivo čekam dugu…

Jer verujem da se snovi ostvaruju, ali i da sami pronalaze put…

 

 

 

Zatvaram oči i puštam da mi se kišne kapi slivaju niz lice.

„Opet te hvata ludilo, ulazi unutra!“ Prilazi natmuren više nego što je nebo…

„Zastani na sekundu“, odgovaram. „Stani pored mene i probaj ono što ja radim, opusti se…“

Psuje sebi u bradu, odlazi, jako zalupivši vrata…

 

…

„Šta imaš od života?!“

 

„Ono što može biti uništeno može biti svačije, ono što ne može je ničije.

Ono što sam imala ne postoji, ono što ću imati ne postoji, a ono što imam sada mogu već sledećeg sekunda izgubiti.

Znači, sve što imam je – ništa.

I tako je divno to znati, a ne osećati nikakav strah“.

 

„Luda si, ja više ne mogu ovako!

Kako te nije strah? Da ćeš se izgubiti u svom ludilu i ostati sama?“

 

„Dragi, ja sam se izgubila onda kada si ti pronašao sebe. I nije me strah jer imam snove, slobodu i snagu.

Slobodna sam da sanjam šta poželim i imam snagu da ostvarim svoje snove.

Neka sam luda, moj svet jeste nestvaran. Ne trudi se da shvatiš, trebalo je to da osetiš svih ovih godina.

Moj raj je haos u kome se ti ne snalaziš, a ja savršeno funkcionišem. A dok tebe tvoja svakodnevnica ispunjava, mene umara…

 

Znaš da vrata ne zaključavam, svakog sekunda možeš da odeš“.

 

„Luda si i nikada te niko neće moći trpeti“.

 

„Bravo, konačno si shvatio… Meni i ne treba neko ko će me trpeti..

Zapamti jedno, dragi: Neka su i zlatni, lanci su lanci…“

 

„Ma šta to pričaš? Ništa te ne razumem!“ Izlazi besno obarajući sve sa stola dok ja uživam u staklenim tonovima…

…

 

Daaaa, tako je dobro biti svoj, pobedonosno se osmehujem…

…

 

Ne stidite se svoje slobode, naročito ako imate snage da se nosite sa njenim posledicama…

 

 

Citati koji su se meni najviše svideli:

* Pretpostavljam da, kao i rane, naša isceljenja ugavnom nastaju iz ljubavi, a da je milost retko shvatljiva pomatraču sa strane.

* Sećanje je ponekad prevrtljiv drug.

* Ima nečeg veselog u oluji koja remeti kolotečinu. Sneg ili ledena kiša odjednom vas oslobadjaju očekivanja, zahteva posla i strahovlade sastanaka i rasporeda. A za razliku od bolesti, to je opšte, ne pojedinačno iskustvo.

* Ljubav uvek ostavlja značajan trag.

* Živeti nevoljeno je isto kao odseći ptici krila i oduzeti joj sposobnost da leti…
Bol ume da nam odseče krila i spreči nas da letimo. A ako ostane neisceljen duže vremena, možemo zaboraviti da smo uopšte stvoreni da letimo.

* Bog, temelj svega postojećeg, boravi u svemu, kroz sve i oko svega, i na kraju se pojavljuje kao stvaran, a svaka pojava koja prikriva tu stvarnost nestaje.

* Ja ne moram da kažnjavam ljude zbog grehova. Greh je kazna sam po sebi, proždire te iznutra.

* Neka su i zlatni, lanci su lanci.

* Autoritet je, kako ga obično shvatate, samo izgovor koji jaki koriste da bi potčinili druge svojoj volji.

* Postoje milioni razloga da se bol, tuga i ptanja dozvole umesto izbrišu, ali većina tih razloga može da se shvati unutar priče svakog pojedinca.

* Pošto ne znaš da te volim, ne možeš da mi veruješ.

* Ljudi su izuzetno slobodni da nešto proglase dobrim ili lošim bez stvarnog znanja.

* Dete je zaštićeno jer je voljeno, a ne jer ima prava na zaštitu.

* Bez mudrosti, mašta je surov gospodar.

* Ne možeš steći vlast nad svojom budućnošću jer ona niti je stvarna niti će ikad biti stvarna. Pokušavaš da se igraš Boga, zamišljaš da zlo kojeg se plašiš postaje stvarnost, a onda stvaraš planove kako da izbegneš ono čega se plašiš.

* Nametanje volje je upravo ono što ljubav ne čini.

* Pokornost nema veze sa autoritetom i nije poslušnost; ona je odnos ljubavi i poštovanja.

* Žene se ne oslanjaju na rad, nego na muškarca, a njegov zadatak je da „vlada“ nad njom, da je pokori, da postane vladar.

* Mnogi veruju da ljubav raste, a zapravo raste znanje, a ljubav se samo širi da ga obuhvati. Ljubav je samo površina znanja.

* Zahtevali smo nezavisnost, a sada se ljutimo na one koji su nas dovoljno voleli da nam je i daju.

* Milost ne postoji zahvaljujući patnji, ali tamo gde ima patnje naćićeš milost u raznim oblicima i bojama.

* Oproštaj nije zaborav. Oproštaj te oslobadja nečega što te živog izjeda, što uništava tvoju radost i sposobnost da voliš potpuno i otvoreno.

* Oproštaj nikako ne iziskuje da veruješ onome kome praštaš.

* Ne zanemaruj čudo svojih suza. One su voda isceljenja i potok radosti. Ponekad su najbolje reči koje srce može da govori.

* Svaki put kada oprostiš, svemir se promeni. Svaki put kada pružiš ruku i dodirneš nečije srce ili život, svet se promeni.

Danima i noćima se pitala kako je dospela tu gde je.  Iako je sve izgledalo prilično dobro, iako je ostvarila svoj najveći san, nije bila srećna. Pa, gde je zapelo? Zašto je non-stop u grlu imala knedlu koju nije mogla da proguta, zašto joj je glas drhtao, zašto je osećala strah? Šta, ili bolje – ko, je bio uzrok tome? Smejala se, ali ne istinski, ne iz srca. Jedino što je bilo istinski, onako baš iz duše, bile su suze. Bio je bol. Bol koji je bio jači od svega. Najviše ju je bolelo to što ona nije bila ona, već neko vreme.  Prvo je izbegavala da stvari sagleda iz pravog ugla, ali onda je udarila glavom o zid i ružičaste naočare su spale. Odjednom je sve postalo crno, odjednom ništa više nije imalo smisla. Kao da se probudila u nekom filmu, gde joj se uloge uopšte nisu dopadale. Znala je šta joj je činiti. Sela je i raščistila prvo sa sobom, a onda sa celim svetom. Odgovore je pronašla tamo gde je odavno trebala da zadje. U sebe. Do sad to nije mogla da učini jer se plašila. Ali, verovala je da je jača od straha. Znala je da će uskoro morati da krene od nule, da zatvori poglavlje svoje knjige, za koje je verovala da će biti još dugo pisano. Ali, očigledno, negde je već drugačije zapisano. Dosta se borila za njega, a da joj on je nije uzvraćao. Trebalo joj je da se sad neko bori za nju. Neko da je podigne, neko zbog koga će se smejati, a ne plakati. Morala je da preseče. Da stavi tačku tamo gde je odavno stavljala zarez ili u najboljem slučaju, tri tačke. Jednom će biti ponosna na sebe zbog svoje odluke. Jednom, sada ne. Jer kao što kažu, bolje bolan kraj nego bol bez kraja.

Šaljem ti, kćeri, pismo krišom, krišom,
nadmudrila sam Nemce i tamničare.
O tamnicama ja znam i od njih više:
jošte ožiljke tamničke nosim stare.

Ume majka kao mađioničari
suzu, i jauk, i tajnu da proguta,
zna kad je budna da se u snu čini,
da kroz iglene uši prodene stvari,
da vidi uhodu i po pomrčini.

Ona tamničaru s čela i obrva
opaku misao na vreme pročita;
i zna od šake sasušenih mrva
da se kao u priči najede sita.

Zato nemoj, dete, da se plašiš za me!
Pustiće ti majčicu, pustiti živu,
pa će na reku opet da te nosi,
pokazaće ti topolu i ivu
i kako visoko skaču skakavci bosi.

Pokazaće ti kako se kliče, veseli,
kako se lopta pod oblake baca;
vodiće te u goste ptici i pčeli,
uhvatiće ti leptira za skutak
i fenjerčić ukrasti od svetlaca.

a kad velika porasteš, dete,
izučavaćeš nauke mnoge i ti,
ljude i ptice, biljke i planete;
u nauci je kao u bajci pravoj,
uz nju će ti život lep, svetao biti.

Naučiće te ona da nema smrti.
Sve je život u bezbroj oblika,
čovek opet postaje nežno bilje,
voda i oblak, grumen zemlje krti,
pređe u opšte, večno izobilje.

Ti nemoj, nemoj, da se plašiš za me!
Kad dželati stanu da viču, prete,
kada pobesne od ljutine i jeda,
goneći da im drugove odam dete,
ja čvrsto stisnem i srce i usta –
ne bojim se njine vike ni pogleda.

Kad god ih sretnem, gledam sa visine
kao da su oni moji hapsenici.
Ti se ništa ne boj! Ti ponosna budi
što majku nisu uplašile njine
verige ni krici.

Ja smelo gledam krvnička lica tupa,
neka prete samo do mile volje!
Smrti nema
za onoga ko detetu život ustupa,
onoga koji umire za dane bolje.

Ti nemoj, mila, da se plašiš za me,
ropstvo može i dugo da potraje,
mogu se duže od svih zadržati.
Ti se raduj suncu, životu, kao da je
negde u najvećem dobru mati!

Smej se i kada svi se drugi vrate,
a među njima ne bude moga lika.
Pamti da je smrtno mrzela majka
ropstvo, silnike, uhode i dželate,
i da je sve život u bezbroj oblika.

Desanka Maksimović

„I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor, ma bila i najobičnija.
Reč: ptica.
I reč: hleb.
I sreća.
I ljubav.
I istina.  
Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego u mome značenju“.

Verujem da u svačijem životu postoji ona jedna bol koje se ne želimo odreći. Svesno ili nesvesno, ali ne želimo i gotovo. Neću reći da ne možemo, jer ne verujem u to. Tako da jedino ostaje da ne želimo. Pitam se zašto? Zašto je tako teško osloboditi se okova, kada vas je već neko odvezao? Samo treba ustati i otići. Ali, nekako ne možemo.. Okrenemo se, bacimo pogled i ostajemo prikovani. Bez okova!

Ponekad ljudi toliko srastu sa bolom, pa kada im ga oduzmete od njih ne ostane ništa. Verovatno je to u ljudskoj prirodi. Prvo smo ljuti, besni, razočarani, tužni kada nam se desi nešto loše. Kada zaboli, mrzimo ceo svet. Onda prihvatimo.. Ćutke, vrištući, plačući, svako na svoj način, ali prihvatimo. Prodje vreme i naviknemo se, naučimo se da živimo sa tom boli. Zatim prolazi vreme, u medjuvremenu nam se okreću listovi knjige života i sada je na tim listovima sreća, ljubav, nada, spasenje. I nije sad u pitanju samo vreme, jer puko vreme nije dovoljno da se odboli – potrebno je, ali ne i dovoljno, sad je tu mnogo toga što nam daje snagu da idemo napred. I umesto da nam to bude i više nego dovoljno, opet nešto ne štima..

I o tome gotovo uvek ćutimo. Sakrijemo ispod osmeha i šminke tugu zbog toga. Prevarimo druge, ali sebe ne možemo nikad. Vraćamo se na tu stranicu, pre ili kasnije. Svesni smo da to ne donosi ništa dobro, znamo da se uvek budi ponovo osećaj straha, gorčine, tuge.. Ali, opet se vraćamo. Progutamo knedlu u grlu, obrišemo suzu ako je potekla, pa se vratimo na sadašnje šarene stranice. Zahvalimo Bogu što je to iza nas i sa par opaski ubedimo sebe da je tako bolje i da smo prevazišli.. Ali..

U jednom trenutku, desi se ono što mora da se desi. Može to biti u prodavnici dok čekamo red za hleb, na stanici dok čekamo autobus, u kupatilu dok se tuširamo, ujutru dok se umivamo.. Onda kada odbrambeni mehanihmi popuste i u svest se oslobodi potiskivano. I šta onda? Nema mnogo izbora. Ili nas ti talasi preplave i udave  ili se samo izdignemo, čekamo da prodju i molimo se Bogu da se sledeći jave onda kada budemo potpuno spremni za njih. A u medjuvremenu se pitamo da li ćemo ikada biti spremni. Verujemo u to, ali s vremena na vreme se poljulja ta nada i pokleknemo.. Ipak smo mi samo – ljudi.

Izraz fatalna ljubav povezuje sudbinu i ljubav, označujući sudbinsku ljubav. Latinska reč fatum znači sudbina. Koncept sudbine je takav da je Bog ili neka viša sila osudila nekoga da mu život teče nekim tačno određenim tokom. Oni koji veruju u sudbinu misle da ljudi svoj život ne mogu bitno da promene, već da treba da se pasivno prepuste višim silama koji njima upravljaju. U ljubavi i zaljubljenosti treba da se pomire sa tim da im je određeni partner „suđen”.

Kada neko izjavi da mu je određeni partner fatalan, on tvrdi da je od njega zavisan, da ne može slobodno da izabere da ostane ili da ode. Zato je fatalna ljubav drugi izraz za zavisnost od datog odnosa. To može da bude razlog što se fatalnost povezuje sa negativnim značenjem. Ljudi koji su zadovoljni svojim partnerom ne kažu da je on fatalan, već da su našli čoveka ili ženu svog života.

Izraz fatalno ima još jedno značenje, kao u izrazu fatalna bolest, dakle nešto što donosi neizbežno propadanje i smrt. Nekada se za neku veoma lepu i harizmatičnu ženu kaže da je fatalna – femme fatale – opasna žena u koju se muškarci slepo zaljubljuju i postaju toliko opčinjeni da ne mogu da se odbrane od toga da ih ona iskoristi do kraja, da ih „upropasti” i odbaci.

Psihoterapeuti po pravilu ne veruju u koncept sudbine, već smatraju da je čovek „kovač vlastite sreće”. To znači da smo svi mi odrasli slobodni u činjenju vlastitih životnih izbora i zbog toga sami odgovorni za njihove posledice. U većini slučajeva možemo da utičemo na objektivne životne okolnosti ili da odemo iz okruženja koje nam je neprihvatljivo. A kada su okolnosti zaista nepromenljive možemo da izaberemo stav koji ćemo prema njima da zauzmemo.

Ako neko trpi odnos koji mu je neprihvatljiv, jer ga doživljava kao sudbinski, on se sam odriče svoje slobode i prebacuje vlastitu odgovornost na nekakvu sudbinu. Slično, odgovornost može da prebaci na „fatalnog” partnera, kao u slučaju fatalne žene ili velikog zavodnika. Dok se ranije odgovornost za nečije propadanje u ljubavi prebacivala na zavodnicu ili zavodnika koji je nekoga opčinio svojim tajanstvenim moćima, danas znamo da je odgovornost uvek na osobi koja se zaljubila i koja dozvoljava da ostane zavedena.

Ono što je zaista fatalno je fatalizam, verovanje u fatalnost, u fatalnu ljubav. Osoba koja je zavisna pogrešno misli da ne može da živi bez datog partnera, da je raskid kraj života. Ona, ma koliko bila nezadovoljna odnosom, ostaje u njemu, ili ako raskida, stalno mu se ponovo vraća. Ako je drugi ostavi, osoba može da počini ubistvo ili samoubistvo. Zato je dobro da na sudbinu gledamo kao nešto čime upravljamo, a ne kao na nešto što trpimo.

Dr. Zoran Milivojević

Ili ovako? 😀